Анали Правног факултета у Београду
СУДСКА ПРАКСА
61
управног поступка који би био изражен позитивним прописима. Правна правила нису обавезивала органе управе на исти начин и у истој мери као позитивни законски прописи, а поред тога за поједина правна правила било je и спорно да ли се могу уокладити са новим даупггвеяим и државяим уређењем. Озакоњена начела управног поступка сама за себе нижако нису могла бити довољна. Она су давала само уоггштен правки оквир а у шему су остала ненормирана многа процесуална питања. Ыедостатак и непотпуност позитивних прописа о управном поступку често су доводили до произвольности и арбитрарности органа државне управе у решавагьу ксяжретних управних ствари. Чак нису били усамљени -ни случајеви кршења озакогьених начела управног поступка. Тако, доношена оу решења без саслушања странака; чешће су вређана начела иопитвог поступка; као подлога за доношеае решегьа служило je непотпуно и једнострано утврђено чжЕьенично статье; решена донета у управном поступку садржала су недостатке у погледу форме и садржине; дон!ета решена нису достављана стра'нкама на ваљан начин; није увек поштовано право странке на жалбу; често je вређана материјлна правоснажност решена и ел. Таква пракса управних органа затенена je у моменту увођена управног спора у наш правки систем 1952. Тада управии спор постаје ефикасан инструмент контроле законитости а самим тим и сигуран ослонац и помагач органа државне управе у ниховом раду на решавану конкретних управних ствари, а нарочито у погледу управног поступка за који недостају позитивни прописи. Ова улота управног опора најбоље he се прикавати и оценити иэношенем правних схватана већа за управне спорове по начелним питанима управног поступка. I. Отите одредбе 1. Надлежност. При оцени законитости управног акта у управном спору питане надлежности управних органа je од нарочите важности, jep je ненадлежност органа за доношетье управног акта један од основа за побијање законитости управног акта у управном спору (чл. 9, ст. 1, тач. 2, Закона о управним сноровима). Поред тога, на ништавност управног акта суд пази по службеној дужности (чл. 37, ст. 2, Закона о управним сроровима), а према правилима о управном поступку и према позитивним прописима Ошптег закона о нс родним одборима и републичких закона- о народним одборима ненадлежност органа који je донео решење повлачј нипгтавост тога решевьа. Полазећи од ових законских прописа већа за управне спорове обратила су од самог почетжа свога рада нарочиту пажњу на питатьа стварне надлежности управних органа за доношеше решења која су у управном спору побијана. Запажа се како у ранијој