Анали Правног факултета у Београду

62

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

тако и у скорашњој судок о ј пракси энатан број паништених решеньа због стварне ненадлежности. Тако je у многим пресудама већа за управне спорове којима су ништена решења ненадлежяих органа истакнуто осяовно начело управног поступка ,ца о свакој управној отвари мора да решава стварно и меоно надлежан орган, а да се сматра ништавим решение донето од стварно ненадлежнот органа (наир, пресуда Брховног суда HP Србије У бр. 2619/52 од 6 јануара 1953). Исто тако, у судској пракси je јасно и доследно спроведено схватакье да je надлежыост управних органа у управном поступку принудног карактера и да се не може мешати ни вољом странака ни по налогу претпостављаних или вжиих органа (пресуда Савезног врховног суда Уж. бр. 1464/53 од IСГ новембра 1953). У пракси већ за управне спорове повлачи се разлика између стварне и меснб ненадлежности органа који je донео оспорено решение која се састоји у томе што суд на стварну ненадлежност као основ ништавости пази по олужбеној дужности, а месна ненадлежност претставља основ за поништај оопореног решења. Међутим, управни орган који решава у првом степену дужан je на првом месту да испита своју како стварну тако и месну надлежност, а другостепени орган кад решава до жалби против првостепеног решења дужан je, поред своје надлежности, да цени по службеној дужности како стварну тако и месну надлежност првостепеног органа. Уколижо би другостепени орган без оцене надлежности првостепеног органа мериторыо решио о жалби против првостепеног решења, које би било донето од стварно или месно ненадлежног органа, то би био разлог за поништај друтостепеног решења у управвном опору. У овом смислу je и прееуда Врховног суда HP Србије У бр. 565/52 од 13 новембра 1952, којом je поништено оспорено решење због повреде месне надлежности од стране првостепеног органа. У образложењу ове пресуде je, поред осталог, истакнуто: Другостепени орган je дужан да по жалби поништи првостепено решење донето од месног ненадлежног органа. Ако он то не учини него одбије жалбу и потврди IПрвостепено решење, тиме je повредио правило поступка, а та повреда je основ за поништај друтостепеног решења на основу чл. 36, ст. 2, у вези са чл. 9, ст. 1, тач. 2, Закона о управним споровима. Beha за управне спорове својом праксом су дал>е разрадила правно правило да je орган дужан да уступи поднесак за чије je решавање ненадлежан оном органу који je за то несумњиво надлежан. Наиме, према тој пракси ако другостепени орган решавајући по жалби установи да je првостепени орган ненадлежно донео решенье, а да je за решавање у првом степену надлежан тај другостепени орган који решава по жалби, у том случају другостепени орган понишгиће првостепено решеше као донето од ненадлежног органа, па he он сам решити ствар као првостепени орган. Притом странка није дужна посебним поднеском да тражи