Анали Правног факултета у Београду

ПОЈМОВИ УЧИНИОЦА КРИВИЧНОГ ДЕЛА И САУЧЕСНИКА

461

Кривац-саучесник како потстрекач тако и помагач je умишљајни кривац (чл. 19, ст. 1; 20, ст.l; 22, ст. 1). За сам умишљај je карактеристично да се он односи на одређено кривично дело. Последица овога je отсуство кривца-саучесника у случајевима екцеса од стране кривца-извршиоца. Ово последкье само у случају кад екцес не садржи и дело које je обухваћено умишљајем саучесника, јер уко_ лико обухвата односно дело саучесник одговара у границама свога умишљаја. У погледу личних односа, својстава и околности Кривични законик прописује: „Лични односи, својства и околности услед којих закон искл>учује кривичну одговорност или дозвољава или прописује ослобођење од казне, смањење или повећање казне, могу се узети y обзир само оном извршиоцу, потстрекачу или помагачу код кога се такви односи, својства и околности нађу“ (чл. 22, ст. 3). У вези са овим навешћемо одлуку Врховног суда Народне Републике Србије Кж. 649/52 која истине: „да својство службеног лица код кривичних дела против службене дужности ни je једно од својстава из чл. 22, ст. 3, КЗ, која се могу узети у обзир само оном извршиоцу, потстрекачу и помагачу код кога се нађу, већ je ово својство елемент код тих кривичних дела. Стога оно као такво утиче и на одговорност потстрекача и помагача, иако сами нису службена лица, пошто потстрекачи и помагачи одговарају за она кривична дела која je учинилац извршио“. С друге стране од интереса je и одлука истог суда Кж. 620/52, која решава питање да ли мотив користољубља из чл. 135, ст. 2, улази у личне односе, својства и околности из чл. 22, ст. 3. Према овој одлуци потстрекач одговара за кривично дело из чл. 135, ст. 2 (за квалификовано убиство), ако другог потстрекне на убиство обећавши му награду. Схваташе Врховног суда je да се чл. 22, ст. 3, не односи на мотиве из којих je дело извршено (а од којих у конкретном случају зависи квалификација дела), већ на личне односе, својства и околности. Против овог схватаиьа се наводи да je мотив нешто најсубјективније у личности и да je стога обухваћен планом 22, ст. 3 (7). Ако бисмо после овога прибегли начелном закључку о дејству личних односа, свој става и околности, онда je неминовно разликовати њихову функционалност према кривичном делу и према кривцу. Последица овога 6и била да je у чл. 22, ст. 3, реч о оним личним односима, својствима и околностима које улазе у појам кривца-извршиоца или кривца-саучесника. Ближа решеша he увек бити зависна од начина мишљења, тј. од тога да ли се прихвата бипартипија или трипартиција. V. С обзиром на акцесорну природу саучешћа од посебног je интереса кажњивост кривца-саучесника. Југословенски кривични законик пропиСује да се потстрекач има казнити за извршено кривично дело „као да га je сам учинио” (чл. 19, ст. 1). За помагача важи

(7) В. Zlatarić: cit. delo, str. 116 —117.