Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУСИЈА ЗАХТЕВ НАКНАДЕ ШТЕТЕ ОД ДРЖАВЕ И ПРАВНА СРЕДСТВА УПРАВНОГ ПРАВА

Незаконита радња службеника којом je проузрокована штета може бити извршена на више начина. Може службеник извршити какву материјалну радњу иако нема формалног управног акта, може приликом доношена управног акта, а може и у извршењу управног акта, Кад je штета извршена материјалном радњом службеника без формалног управног акта није спорно да оштећени грађанин може одмах тужити државу за проузроковану штету по општим празилима о одговорности (1). Међутим, ако je незаконита радња одражена у каквој материјалној радньи службеника приликом доношена управног акта, или у материјалној радни приликом извршена управног акта који je штету проузроковао, решене више није једноставно. Против управног акта оштећени појединац може у управном поступку искористити жалбу и евентуално спречити штету. Поред тога, по правилу, појединац може покренути управни спор и тражити поништај управног акта. Поставља се питање да ли оштећени појединац може поднети тужбу за накнаду штете, ако му je штета проузрокована незаконитим радњама било приликом доношења управног акта или незаконитим радњама приликом извршења управног акта, против кога он ни je у управном и управносудском поступку искористио правна средства која су му била допуштена за побијане законитости управног акта. Проф. Крбек налази ~да je у духу нашег позитивное права, да je оштећени дужан (ако себи жели осигурати одштјетни захтев) покренути и упр. спор; само изузетно могао 6и суд, из разлога правичности опростити неупућеној странци што није ишла тим путем“ (op. cit. стр. 205). С друге стране кад je пре правоснажности у управном поступку и пре решена управног спора управни акт већ извршен, проф. Крбек je гледишта да се у таквом случају може одмах поднети тужба за накнаду штете (op. cit., стр. 205—206). Да погледамо текстове позитивног права. По плану 120 Закона о судовима од 5 јула 1954 (Службени лист ФНРЈ, бр. 30 од 21 јула 1954) применивао се и даље чл. 49 Закона о изменама и допунама Закона о уређењу народних судова од 21 јуна 1946 (Службени лист ФНРЈ, 6р. 24 од 26 априла 1952), по коме су окружни судови били надлежни у првом степену за спорове о накнади штете коју државни службеници учине грађанима у вршењу службе. Сада су по Закону о парничном поступку од 8 децембра 1956 (Службени лист ФНРЈ, бр. 4 од 23 јануара 1957) за спорове чија вредност не прелази 200.000 динара надлежни срески (чл. 25) а преко ове вредности окружни судо-

(1) Ivo Krbek; Odgovomost države za štetu. Poseban otlsak iz 300 knjige Rada Jugoslavenske akadeirdje znanosti 1 umjetnosti, Zagreb, 1954, зђг. 205.