Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

464

ви (чл. 28). Пр“ма томе, по правилу, за спорове о накнади штете коју проузрокују државни службеници у првом степену надлежни су срески или окружим судови. По Закону о управним споровима (Службени лист, бр 23 од 23 априла 1952) управним спором решава се по правилу о законитости управних аката који су у управном поступку коначни (чл. 6). Суд по правилу решава само о законитости управних аката (чл. 5, ст. 1) не разматрајући материјалне радње службеника у вези са тим управним актом нити последице извршења управног акта, па стога по правилу не решава ни питање накнаде штете (чл. 69, т. е). Међутим, Закон о управним споровима има и изузетака. Тако, например, изузетно од општег правила „у управном спору може се тражити и повраћај одузетих ствари, као и накнада штете која je тужиоцу нанета извршешем акта који се оспорава“ (чл. 10). Једна друга одредба (чл. 40, ст. 4) дотиче се питана накнаде штете и гласи: „Пресудом којом се оспорени управни акт поништава суд he одлучити и о захтеву тужиоца за повраћај ствари односно за накнаду штете, ако подаци поступка пружају за то поуздан основ. У противном, суд he упутити тужиоца да свој захтев остварује у грађанској парници“. Кад се анализирају наведени текстови, јасно je да je управни спор једно а спор за накнаду штете друго и да чак и тамо где je прописана изузетна надлежност Врховног суда да заједно са управним спором реши и питање накнаде штете (чл. 40, ст.4), Врховни суд може под одређеним условима упутити странку да накнаду штете остварује у грађанској парници. Стога проф. Крбек с разлогом истине да ова посебна надлежност према Закону о управним споровима (чл. 40, ст. 4) није истисла општу надлежност окружног суда и закључује: „да надлежни окружни суд не би могао одбацити одштјетни захтјев с разлога, што он није био покренут заједно с управним спором” (op. cit. стр. 205). Проф. Крбек je иначе мишљења да би исправнее било у таквим случајевима „одштјетни захтјев покретати пред окружним судом [. ..] само заједно с управним спором”, али „држећи се самог законског текста, треба закључити, да оштећени може бирати између та два пута” (loc. oit.). Као што се види, ако je штета проузрокована извршењем управног акта, наше позитивно право нема одређен став из кога би се несумњиво могло закључити да je оштећени појединад који захтева накнаду штете претходно дужан решити питање законитости управног акта у управном и управносудском поступку. Оваква дужност могла би бити правило само ако би била прописана ггозитивним правом. Аустриски Савезни закон о одговорности за штету проузроковану у вршењу службе од 18 децембра 1948 например изричито прописује: „Право на накнаду не постоји ако je оштећени могао да отклони штету правним средствима или тужбом управном суду” 2, т. 2) (2). С обзиром да код нас нема таквог прописа и да je рок за

(2) Bundesgesetzblatt für die Republik Österreich, 31, I. 1949, 5 Stück, стр. 49.