Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУСИЈА

465

подношење тужбе за накнаду штете дужи од рока за подношете тужбе у управном спору, нашем праву више одговара гледиште по коме оштећени може бирати које he правно средство употребити за заштиту својих права или употребити и један и други пут. Проф. Михаиле Илић je сматрао да су тужба за накнаду штете и управни спор „два сасвим различита правка средства што знаки да појеДинцу стоји на вољу, да употреби било обадва било само једно од н>их. Према томе ако, у наведеном примеру незаконитог отпуштања службеника који je стекао право на пензију, заинтересовани појединац ма из ког разлога пропусти подићи тужбу за поништај акта о отпуштању, њему и даље до прописаног рока, стоји на тужба за накнаду штете против државе пред редовним судом” (3). У нашој правној литератури пре рата ово je питање већ било расправљано. По једном гледишту, с обзиром на двостепеност у управном поступку, пре подношења тужбе за накнаду штете мора се употребити правно средство у управном поступку, али није обавезно и вођење управног спора. (4) Основ овог гледишта je у томе што je у управном поступку по правилу двостепеност уведена као правно средство не само за теоретску заштиту законитости управних аката, већ и као заштита грађана од евентуалних штета које грађанима може проузроковати вршење државне службе. Ово исто гледиште допушта подношење тужбе за накнаду штете и без употребе правног средства у управном поступку, ако je изузетно од општих правила управни акт коначан у првом степену или ако je под одређеним условима управни акт извршан иако по жалби join -нема другостепеног решења. С обзиром да у управносудском поступку тужба по правилу не задржава извршење управног акта, и на тај начин штета може бити проузрокована, ово гледиште и ту допушта тужбу за накнаду штете не захтевајући претходно да се управним спором реши питање законитости управног акта. Још одлучније je гледиште које сматра да се правки лекови у управном и управносудском поступку не морају ни употребити јер су захтеви за накнадом штете захтеви грађанског права. (5) Проф. С. Јовановић je супротно овом гледишту сматрао да се за штету проузроковану незаконитим управним актом оштећени мора „обратити прво управном суду ради поништаја управног акта па тек после тога [.. .1 тужити државу редовном суду”. (6) Исто гледиште имао je Иво Матијевић. (7)

(3) Др. Михаило Илић; Неколико питања у вези са начелом законитости, Архив, 1928, КЊ. XVI (XXXIII) стр. 175.

(4) Dr. Rudolf Sajovic: О odgovornosti države In samoupravnih teles po čl. 18 Ustave, Slovenski pravnik, 1928, str. 202 —203; dr. Jozo Jurković: Odgovornost državnega uslužbenca za škodo povzročeno z upravnim aktom, Slovenski pravnik, 1935, str. 166 и др. Лазо Костић: Административно право, кш. 111, Београд, 1939, стр. 269 —270.

(5) Др. Станко Мајцен: Коментар закона о општинама. Београд, 1936, стр. 179; Коментар закона о градским општинама, Београд, 1936, стр. 211.

(6) С. Јовановић: Уставно право Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Београд, 1924, стр. 432.

(7) И. Матијевић; О одговорности чиновника за штету по Закону о чиновницима, Архив, 1931, књ. XXXIII (XL), стр. 337—338.