Анали Правног факултета у Београду

466

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Савремена наша судска пракса се у истом смислу изјашшавала о овом питању. Зрховни суд HP Хрватске, например, у једној својој пресуди од 9 новембра 1953 Гж. 1049 (Наша законитост, 1954, бр. 3, стр. 162) сматрао je да се пре тужбе за накнаду штете у управном поступку мора претходно употребити правно средство и то из следећих разлога: „Како тужитељ проти одлуци о накнадном задужењу није уопће поднио редовите жалбе, не могу ни тужена опћина ни гьени органи одговарати за штету, која je наводно настала тужитељу овом одлуком, јер ту штету сноси сам тужитељ, који je пропустио да против одлуке изјави редовиту жалбу. Овим пропустом прекинута je узрочна веза између одлуке и саме штете и одговорност je прешла на самог тужитеља. Двостепеност и јест цшь, да се уклоне евентуалне штете, које 6и могле настати заинтересираној странци неправилном примјеном закона у првостепеној одлуци. Изгубио би према томе институт двостепености своју сврху и оправданост, кад би интересенту било ставлено на вољу да се или жали или пусти да незаконита одлука постане правомоћна, па тражи накнаду штете. Коначно самим пропустом да се жали тужитељ je прећутно признао законитост и оправданост првостепене одлуке, пак не може сада на њезиној наводној незаконитости заснивати свој захтјев за накнаду штете”. На први поглед разлози целисходности би говорили у прилог да се пре тужбе за накнаду штете, употреби правно средство жалбе у управном поступку, ако управни акт није извршен. Тиме би се могло избећи евентуално проузроковање штете. Али, колико год иЗгледа целисходно да се редовним правним средствима у управном поступку штета избегне, то не може бити разлог да се не води рачуна о томе да je тужба за накнаду штете једно правно средство а жалба у управном поступку друго правно средство, што најбоље доказују различити рокови за употребу ових правних средстава. Не може бити ни целисходно, нити у духу нашег права да се пропуштањем употребе жалбе у управном поступку и то по правилу у року од петнаест а може и мање дана изгуби заштита права које грађанима обезбеђују и Устав (чл. 40) и У ставни закон (чл. 99) као и други посебни закони преко тужбе за накнаду штете и то у једном дужем року од девет месеци односно годину дана, а сада за штете коју проузрокуЈУ судије и три године. Стога би било нужно прихватити гледиште да се пропуштањем употребе жалбе у управном поступку не губи право на тужбу за накнаду штете. Из истих разлога могло би се прихватити и гледиште да се тужба за накнаду штете може поднети и без претходног вођења управног спора о законитости управног акта који je штету проузроковао. Ван спора je да се може поднети тужба за накнаду штете ако je управни акт коначан у управном поступку и извршен. Али, за остале случајеве кад управни акт још није извршен иако je коначан у управном поступку прихватање овог гледишта ставља нас пред друге тешкоће. Оне се огледају у томе што се законитост управног акта решава управним спором пред Врховним судом, а спорови о накнади штете