Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

468

средство може користити кад се пред редовним судом за решенье правног спора појави потреба за оценом законитости радгьи извршених'у вези са управним актом, јер од оцене да ли je кривица службеника службена радња (faute de service) или je то његова лична кривица која нема везе са вршењем службе (faute personnelle) зависи хоhe ли спор о накнади штете решавати у првом случају Државни савет а у другом редован суд. Recours en appréciation de validité може ce поднети y року од тридесет година и подноси се Државном савету. Државни савет се тада изјашњава само о законитости управног акта али не ништи акт већ оставља редовном суду да заюьучује о последицама незаконитости (9). Аустриски савезни уставни закон од 18 децембра 1948 о одговорыости- за штету причигьену у вршегьу службе слично решава ово питање и прописује; „Ако je одлука правног спора зависна од пигања противправности одлуке управне власти, онда суд не сме сам да испита то питање. Ако постоји одлука управног суда онда je суд везан за њу. Али ако таква одлука не постоји, онда мора суд, уколико тужба не треба да буде одбијена [.. .] да прекине поступал ида од управног суда затражи одлуку да ли je решење противправно. Странкама je дозвољено да узму учешћа у поступку пред управним судом. По завршетку поступка пред управним судом, суд he на предлог или по службеној дужности предузети поступал” (чл. 11) (10). Како у нашем праву нема одредбе која захтева да се пре тужбе за накнаду штете претходно управним спором испита законитост управног акта који je штету пр'оузроковао то нема ни разлога сматрати да je претходно вођење управног спора услов за подношение тужбе за накнаду штете. У нашем праву још пре Другог светског рата у споровима за накнаду штете грађански судови ценили су законитост управног акта као претходно питагье сходно § 254 Грађанског парничног поступка (11). По ослобођењу није било разлога да се одбаци ова пракса поготову што су и даље важила правна правила грађанског парничног поступка. Једна пресуда Вишег привредног суда HP Србије у Београду (II сл. 1424/56 од 13 новембра 1956) с разлогом истине: „Околност што je против [...] одлуке завода покренут управни спор, без утицаја je на поступал у овој парници. По чл. 16 а у вези чл. 6 и 7 Закона о управним споровима [...] тужба по правилу не спре-

(9) М. Hauriou: Précis de droit administratif et de droit public, Paris, Slrey, 1933, cxp. 401—402 и примедба 9; M. Waline: Traité élémentaire de droit administratif, Pains, Sirey, 1951, стр. 151; L. Rolland: Précis de droit administratif. Paris, Dalloz, 1947, 6p. 386, стр. 336: I. Krbek: op. dt., стр. 206, примедба 26.

(10) Bundesgesetzblatt für die Republik Österreich, 31. I. 1949, 5 Stück, стр. 5.

(11) Др. Л. Костић: op. clt., стр. 269; Dr. A. Verona Dr. S. Zuglia: Zakonik о sudskom postupku u gradanskim parnicama. Zagreb, (npe para) видети § 254 и коментаре, стр. 342 —344; др. Ннкола Стјепановић: Прејудпционо питање и наше административно судство. Архив, 1939, књ. XXXVIII (LV), стр. 523 —524; Dr. Velimlr Ivančevlć; Karakter tužbe 1 presude u upravnom sporu, Naša zakonitost, 1955, 6p. 4, стр. 174.