Анали Правног факултета у Београду

469

ДИСКУСИ JA

чава извршење оспореног управног акта a његово спровођење може одложити само орган који je надлежан да нареди извршеае, уколико нађе да су испушени предвиђени услови за то. Такву одлуку о одлагању извршења донетог решеша туженик није поднео, па нема места предложеном застајању са поступком у овој парници до окончаша управног спора, већ се правый однос међу странкама има расправити на основу постојећег чињеничног стања [.. Нема разлога да ова пракса буде изменена jep je нови Закон о парничном поступку од 8 децембра 1956 посветио неколико својих одредаба решавању претходыог питања. Иако допушта суду решавање претходног питања ако посебним прописом није друкчије одређено (чл. 11), Закон о парничном поступку оставио je суду на одену хоће ли приступити решавању овог претходног питаньа, или he у зависности од околности с луча ja одлучити да сам не решава ово питагье (чл. 11 и чл. 202, т. 1, и чл. 204, ст. 2). За динамичност нашег права и сложене односе који се у пракси могу појавити, можда je ово решење за нашу стварност најцелисходније. Из свега изложеног произилази да за одену законитости радгье службеника која je проузроковала штету није нужно претходно употребити правка средства у управном и управносудском поступку. Неће бити угрожен општи интерес ако се накнади штета гра_ ђанину коме je незаконито проузрокована штета од стране државних службеника иако грађанин за заштиту својих права није употребио правка средства .која су му у управном и управносудском поступку стајала на Напротив, у таквим случајевима тужбом за накнаду штете биће заштићен не само интерес грађана, већ и општи интерес, јер ће под одређеним условима бити исправлена штета проузрокована незаконитим вршењем службе. Општи интерес садржи у себи и заштиту уставног права грађана да могу у одређеном року тужити државу за штету коју им државни службеници проузрокују својим незаконитим радњама. Право на тужбу и рок за подношење тужбе за накнаду штете може се изменити само изричитом одредбом која би изузетно од општих правила прописывала друге услове. Уколико би преовладало друго гледиште оно би било супротно духу нашег права које све више тежи демократизации управе па самим тим мора све више искључивати посебне привилегије за упра-' ву а не уводити нове привилегије. Захтевати од оштећених грађана да за своје право на тужбу за накнаду штете морају претходно употребити правка средства у управном и управносудском поступку није ништа друго него стављање државе у повољнији положај, и лишавање оштећеника много дужег рока који му je законом дат за подизање тужбе за накнаду штете.

Драгаш Ђ. Денковић