Анали Правног факултета у Београду

470

АНАЛИ ЛРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

УРАЧУНАВАЊЕ ВРЕМЕНА ПРОВЕДЕНОГ НА ПОСМАТРАЊУ У ИЗРЕЧЕНУ КАЗНУ

Урачунљивост je један од услова кривичне одговорности окривљеног и када ce појави суъш>а да окривљени болује од душевые болести која искључује или смањује његову урачунљивост, постојање таквога стања мора ce утврдити вештачењем (чл. 246 Законика о кривичном поступку). По чл. 6 Кривичног законика привремена душевна поремећеност и заостали душевни развој такође искључују односно смањују урачунљивост. Међутим, њихово вештачење не мора да се врши по одредбама овога члана, већ по општим одредбама о вештачењу. Доста су ретки случајеви да се вештачегье душевые болести врши пред самим органом који води поступай, већ je по правилу потребно дуже посматрање окривљеног да би се утврдило његово психичко стање односно могућност схватања значаја свога дела и могућност управљања својим поступцима. У таквим случајевима окривљени се упућује у здравствену установу за душевно болесна лица. Поставља ce питање да ли се време проведено на посматрању може урачунати у казну строгог затвора, затвора и у новчану казну, како je то предвиђено у чл. 45 Кривичног законика у погледу времена проведеыог у притвору или у истражном затвору. Ако се окривљени налази у притвору или у истражном затвору, па се за време трајања ових мера упућује на посматрање, несумњиво je да се време проведено на посматрагьу рачуна у притвор односно истражни затвор и према томе урачунава у изречену казну. Међутим, ако се окривљени, који се налази на слободи, упућује на посматрање, питание je да ли се време проведено на посматрању може урачунати у изречену казну. Постоји мшпљење да се време проведено на посматрању не може урачунати у казну, ако се окривљени пре упућивања на посматрање налазио на слободи (1). Овакво гледиште заступа у пракси велики број судова. За потврду овог схватања наводи се неколико аргумената. Чл. 45 Кривичног законика предвиђа урачунавање у казну времена проведеног у притвору или истражном затвору. Посматрање je једна радња у току поступка која нема сличности са притвором или истражним затвором као мерама за обезбеђење присуства окривљеног и за успешно вођеше кривичног поступка. Посматрање се одређује из других разлога и у другу сврху него притвор и истражни затвор. Питање решења о притвору односно истражном затвору и решења о слању на посматрање различите je регулисано, a такође и питање продужеља ових мера и продужења посматрања. Посебно се истине да je режим на посматраау друкчији него у притвору и истражном затвору.

(1) Др. Тихомир Васиљевић: Коментар Законика о крнвичном поступку, Београд, 1957, стр. 245 —247.