Анали Правног факултета у Београду

472

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

кривичном поступку предвиђа да ни у ком случају посматрањр не може трајати дуже од рока који je одређен за истражни затвор што значи највише до денег месеци (чл. 246, ст. 2, Законика о кривичном поступку). Из овога се посредно може заюьучити да се при изради закона мислило на то да се упућивање на посматрагье третира као превентивно лишење слободе коме се поставља максимална граница трајања. Ова одредба упућује компаративно, иако не директно, на аналогну примену чл. 45 Кривичног законика. Неоправдано je гледиште да се боравак у здравственој установи за душевно болесна лица не може поредити са притвором и истражним затвором због извесне разлике у поступању са окривљеним. Разлог урачунавања притвора и истражног затвора у казну не лежи у начину поступања са окривљеним док изДржава ове мере, већ у самом факту да je током поступка био лишен слободе. Нарочито би било неправилно тражити неку сличност између положаја окривљеног док издржава притвор и истражни затвор са његовим положајем док се налази у казнено-поправном дому. Законик о кривичном поступку предвиђа битне елементе гьеговог положаја у притвору и истражном затвору по којима се тај положај мора разликовати од положаја осуђеног за време издржавагьа казне. Пре_ ма окривљеном у притвору или истражном затвору примењују се само оне мере ограниченна које су одређене Правилником о кућном реду у затворима за издржавање притвора и истражног затвора и посебно ограничења која су потребна за обезбеђење успеха поступка, a која се морају одредити решењем суда. Насупрот томе, энергично се наглашавају његова посебна права као: право на непрекидни осмочасовни одмор; право на властиту исхрану,, ношење свог одела, итд.; право на посете, дописивања, примања пошиљки; разговор браниоца са притвореником односно истражним затвореником може се водити елободно или у присуству органа који води поступак односно одређеног службеника. Међутим, иако се режим у притвору или истражном затвору разликује од режима за време издржавања казне, закон изједначује те режиме на тај начин што предвиђа да се време проведено у притвору или истражном затвору урачунава у изречену казну. Ако би се у некој разлици режима односно поступања према окривљеном тражио разлог на основу кога би се одрицала оправданост аналогије, онда разлог сигурно не би био у томе што je за окривљеног повољнија ситуација за време посматрања. Здравствене установе за душевно болесна лица су заводи затвореног типа у којима болесници подлежу не само Правилнику о кућном реду, већ и посебним судскомедицинским односно судскопсихијатриским прописима (4). У сваком случају режим у здравственој' установи разликује се донекле од режима у притвору односно истражном затвору. Али оно што je важно за решавање овог конкретног случаја je пи-

(4) Др. Душан Јевтпћ: Криминална психопатологија, Београд, 1955, стр. 334.