Анали Правног факултета у Београду

477

ДИСКУ CPI JA

гао да угрози равнотежу. Прилив из иностраыства, уколико ни je упућен друштвеним телима, може да буде само такве природе да вретставља пошиљке без контраобавеза, јер евентуално пребачени страни капитал не би могао да нађе пласман ван државног (друштвеног) сектора пошто практично нема где да се пласира да би вукао и плодове пласмана. За трансакције ван робног промета држави није потребно да има конвертибилну валуту јер су обавезе јасне и временски одређене, a прибираше потребних девиза може се спровести постелено и без трзавица по народну привреду. При данашњим међународним инструментима која се пружају преко специјализованих међународних институција, потреба за неком евентуалном конвертибилношћу тренутног характера може ce постићи без конвертибилности домаће валуте. За ову врсту трансакција кије битно да ли je валута конвертибилна или не, но да ли су земље од којих се тражи пристанак на извршење извесне финансиске угрансакције вољне да то прихвате или не. Све што се са иностранством закључи из ове трупе послова носи печат гаранције социјалистичке државе и у свету подељених блокова политички моменат игра битнију улогј г од чисто економског, у овом случају, валутног момента. Платни односи са иностранством који проистичу из робне размене сложенијег су характера. Социјалистичка спољна трговина онако како, je схваћена и организована код нас у Југославији слободна je. Узећемо овај систем спољњег трговања јер претставља компликованији случај од централизованог управљања спољном трговином где су предузећа само изврпши органи централног државног апарата. Друштвено управљање предузећима и слобода рада и акције дају могућност спољнотрговинском предузећу да своје пословање обавља самостално без уплитања државне власти. Ипак ce платежне могућности налазе ван предузећа, будући да држава располаже страним платежним средствима. Чак и у случају да се постигне равнотежа биланса плаћања, социјалистичка држава не би могла да ce лиши руковођења и расподеле девизних сред става јер утрошак расположивих средстава обавезно мора да се контролише ради правилног испуњења друштвеног плана који je основа социјалистичке економике. Ако се расподела средстава мора да планира ради правилног извршења друштвеног плана, онда се тим планом мора да обухвати и обим спољнотрговинских трансакција по волумену. Планирање извоза и увоза je исто толико оправдано као и планирање промета у границама државне економике. Спољнотрговинска предузећа су, дакле, слободна да у оквиру предвиђених квота предузимају слободну акцију куповине и продаје у иностранству али та слобода ни у ком случају не иде дотле да могу да наруше планом предвиђене проперције у робном промету са иностранством. Уравнотежени платни биланс социјалистичке привреде омогућио би неометан развој спољнотрговинског пословања и испуњење плана робне размене са иностранством, али то не би значило да зато што je платни