Анали Правног факултета у Београду

ПРИКA3И

:N. F. Jolowicz: ROMAN FOUNDATIONS OF MODERN LAW, Oxford, Clarendon Press, 1957, 206 pp. 1 Римско право, које већ вековима изучавају европски правници, -било je и остаће интересантна ризница проучавања и за претставнике common law-в. (обичајног, општег права). Ако ce пође од претпоставхе да je европско право у извесном смислу утицало на англо-саксонски правки систем, онда се не може негирати бар посредан утицај римское права и на common law. Отуда je разумљиво што многи енглески и амерички правници проучавају изворна дела која су нам оставили римски правници. Јасно je онда што je Jolowicz читао Corpus luris, консултовао едикте претора и остала дела и што, упоређујући их са данашњим европским правом констатује да ово последње „упркос ве.ликих разлика често има исте концепције засноване и разјашњене помоћу институција римског права”. Аутор се латаю тешког задатка; да направи паралелу између римског и европског права и да онда укаже у којој мери и на који начин je рецепција римског права утихала на енглеско право. Осврћући се укратко на Corpus luris и друге изворе, аутор ана.лизира појам данаппье поделе права на јавно и приватно и сматра да савремени теоретичари нису у праву кад кажу да та подела да-тира још из римског права. Могло би се можда рећи да римски ius -publicum обухвата оно што ми данас- зовемо ordre public или ius cogens, али ius publicum још увек није довољно објашњен. Сем тога по Улпијановој дефиницији и приватно и јавно je обухваћено у јединственом римском праву. Тек глосатори почшьу да праве оштрију границу, а потпуно одвајање права на приватно и јавно добија своју пуну афирмацију тек у XVI и XVII веку. Према Corpus luris-y, целокупно римско право односило се било на лица, ствари, или тужбе. Ствари су се делиле на три пододељка: својину, уговоре и наслеђивање. Та подела je остала и о шој се дуто .дискутовало. Многи писци нису могли да схвате да je тако оштра подела изгледала основана (зар се сва правка правила не односе на лица?). Гајус je објашшавао да се под том поделом не подразумева подела правних послова на три категорије, већ да се свако правно правило може посматрати кроз три аспекта: са гледишта лица ко je je ■заинтересовано, предмета-ствари на које се односи и правне заштите у случају повреде. Једно je тачно, међутим, да римско право нема одредаба о субјективним правима. Savigny прихвата римску концепцију на тај начин што уместо правних правила која се односе на лица, говори о правним правилима која се односе на породицу (породично право). Code civil целу прву кгьигу посвећује „лицима“ (тако исто Аустриски грађански законик, док Немачки и Швајцарски грађански -законик том гштању посвећује само један члан). Овим примерима аутор je желео да покаже како je римска подела имала много утица ja на конструкцију модерних грађанскпх законика. „Тужбе“ не чине саставни део модерних грађанских законика, и то не због тога што се поступай сматра суштински друкчијим од материјалног права. Треба нагласити да израз тужбе (actio) у римском праву нема сасвим значење данаппье тужбе. „Римљанин ће рећи „имам тужбу“ у случајевима када савремени човек каже „имам право“.“ Из тога аутор изводи закльучак да римска actio умногоме одго. вара данашњем појму субјективног права. Најбоље објашњење су