Анали Правног факултета у Београду

ПРИКАЗИ

491

дали извесни писци на Континенту сматрајући да римску „тужбу“ треба схватити и у материјалном и у формалном смислу. Прва означава право на тужбу, а друга процесуалне кораке ко je лице предузима да би заштитило своја права. Развој права je указао на потребу одвајања, тако да je у данаппьим модерним грађанским законицима процесно право сасвим одвојено од матери јалног. Римско право не познаје термин физичко лице; чак и када спомшьу persona тај појам нема значења „живот бића које je способно да има права и дужности“. Он се обично употребљава у вези са робовима, иако најједноставније објашњење правне природе ропства у савременом праву значи негацију личности. Дете je постајало субјектом права моментом рођеша, без обзира да ли je било способно за живот или није. Правка личност престајала je смрћу. Римско право познаје презумцију смрти, али нема одредаба о томе кад се сматра ко je je лице надживело кога (j едино у случају ако отац и син страдају истовремено и уколико je син био пунотелан, сматрало се да je син надживео оца). Code civil, међутим, сматра да je млађе лице надживело старије, мушко лице женско, с тим што се правила примењују j едино ако je реч о наслеђивању (енглеско право у том' погледу je исто као и француско). Римско право познаје грађанску смрт, која наступа ако Слободан човек постане роб и тиме изгуби статус римског грађанина. Одлазак у манастир je такође значио губитак пословне способности. Сличне одредбе су биле унете у Code civil, али су укинуте 1854, тако да je појам грађанске смрти скоро сасвим ишчезао из модерних грађанских законика. Малолетници (minores) су били пословно способни, с тим што их je претор могао ослободити обавезе у коју су ушли (in integrum restitutio), уколико би друга страна од правног посла имала неуобичајене користи стечене неискуством малолетника. Како je та могућност често спречавала остала лица да са малолетницима ступају у правне послове, та се ситуација могла избећи тиме што би суд именовао curator- a, који би давањем своје сагласности за правни посао малолетника, искључивао сваку примену in integrum restitutio. Пунолетство се стицало са 25 година, али Corpus luris предвиђа узузетке, тако да мушкарац од 20 година и жена од 18 ако докажу да су сами способни да обављају своје послове могли су се обратити императору за venia aetatis (ослобођење од неспособности ко je су им намета ле године). Ова институција je скоро комплетно преузета у савремене грађанске законике, с тим што je минимум година за пунолетство обично 18 година. Текстова о правним лицима у римском праву готово уопште нема. Едиктима претора дозвољавало се месним корпорацијама да буду субјекти у поступку пред судом. Те корпорације нису правка лица у савременом смислу речи (universitas, societates publicanorum, collegia teniorum итд. немају карактеристике правног лица). Државна благајна (aerarium) имала je право да стиче имовину, тако да су модерни писци, по мишљењу аутора, сасвим у праву када ту институцију сматрају претечом данашњих правних лица (међутим aerarium није био у стању да склапа уговоре, да преноси својину, нити je могао да се појављује пред редовним судовима у циљу заштите својих права), Сигурно je међутим, да римско право није стварало никакве фикције о правном лицу, нити je одвајало чланове удружења од -самог удружена. Врло вероватно je да су римски правници правили разлику (иако о томе нема података) између физичког и правног лица, што се може закључити из речи Улпијана који говори о singuiaris persona, из чега се изводи претпоставка да су вероватно по-