Анали Правног факултета у Београду

492

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

сто ј ала удружења (корпорации е) које су се такође третирале као personae. Што се тиче престанка правних лица (поступка са имовином итд.) може се рећи да о томе нема никаквих података. Прелазећи на материју породичног права, аутор констатује да Je данаппье облике породичног права углавном изградила црква, односно канонско право. То, другим речима, значи да данаппье институции е породичног права имају мало везе са римским правом. Па ипак, не може се рећи да и канонско право није било под утицајем институција ко je je створило римско право. Иако римско право помиње matrimoniwn iuris gentium, не 6и се могло рећи да се том приликом мисли на правну брачну заједницу. Бранна заједница добија у значају једино у односу на децу, јер само она рођена у браку су долазила под patria pofestas оца. Развод брака био je потпуно Слободан, тако да обећање плаћања казне у случају развода брака није претстављало правну обавезу. Форма се није захтевала jep je брак фактичка а нё правка заједница. Брак се могао раскинута, ако je један од супруга био суђен на deportatio (и тиме губио статус римског грађанина). Римско право не зна за ругшьиве бракове, а ништавост се први пут помиње за време М. Аурелија. Моногамии принцип je стално поштован, a постојање ванбрачне заједнице je апсурд у систему где je развод брака Слободан. Победой хришћанства, црква почиње да се брине за брак (и породицу уопште) прописујући услове за склапање брака (брак више није заједница de facto), као и услове за развод брака. Заједно с тим долази до појаве конкубината и рушења моногамног карактера брачле заједнице. Канонско право, иако се разликује од римског у породичним односима, ипак je врло много усвојило од римског права. Основна мисао да je за склапање брака потребна сагласност брачних другова остала je до данас .подлбга за склапање брака. У савременим грађанским законицима имовински брачни односи претстављају најкомпликованије питање. Без обзира на раз лике које постоје, општа карактеристика тих односа je да за време брака муж има већу, ако не и потпуну власт над имовином коју су супрузи стекли одвојено или заједнички. У Риму жена je била под манусом мужа и ни je могла имати никакву имовину (чак иако je била sui iuris, све што би стекла припадало je мужу). Раскидом брака мираз (dos) се враћао жени. Када je касније жена добила право на развод, уколико муж није хтео добровольно да врата добијени мираз, жена га je могла да тужи (actio rei uxoriae). По правилу, имовина која претставља мираз ни je могла да се отуђи, мада каски ји законици предвиђају да je отуђење могуће под условом да муж има довољно друге имовине из које би жена могла да се намири за донети мираз. Треба притом напоменути да сви законици и класичног и доцнијег времена забрашују свако отуђење мираза које претставља непокретну имовину (нарочито земљу). Жена je могла да тражи намирење мираза чак и пре развода, уколико докаже да je имовина угрожена због тога што муж са имовином лоше управља или што je пред стечајем. Наполеонов законик преузима ову идеју сасвим и дозвољава жени да тражи одвајаше имовине, уколико су њена имовинска права угрожена, али ова установа током времена губи у значају. Прелазћи на питање очинске власти аутор закључује да данашња власт оца, без обзира колико јака. не може по интензитету ни издалека да се упореди са patria potestas. Отац je у Риму имао под својом власти све синове и кћери и гьихову децу. Деца су се могла ослободити те власти једино уз очев пристанак (ernancipatio) и усвојењем од других лица. Усвојење je у почетку без икакве контроле јавности. Pater famiiias je могао своју децу да продаје или другу да купује и ставља под