Анали Правног факултета у Београду

зсоја нормално (ordinarily and naturally ) проистиче које je дужник имао или могао имати. на уму. Норму не треба схватити тако да je странка која прекрши уговор одговорна за штету коју je, приликом закључења уговора, имала или могла имати у виду као нормалну последицу прекршаја уговора, јер, као што je речено у једној чувеној одлуци (Hamilton v. Magill, 1883), „странке кад закључују уговор мисле на његово извршење а не на његово кршење”. Норма само одређује да дужна странка одговара за штету ко ja нопмалнп ппоистиче—из—око.лнооти— Koie—ie_ странка имала или могла имати на уму у доба закључења уговора. Притом јудикатура резтшкуј е~~ редовну и спецйдалну' штету које Chalmers (Sale of Goods Act) овако дефинише: „Ако уговор ни je закључен под неким специјалним околностима, онда je мера редовне штете у губитку који природно произилази из кршења таквог уговора. А ако je уговор закључен са знањем странака под специјалним околностима, онда je специјална штета она ко ja природно произилази из кршења таквог уговора, заюьученог под специјалним околностима”. „Критеријум je нужно објективан”. У нашим узансама нема изричног прописа о том, али je несуыњпво да изложено правило и код нас важи с обзиром на начело да дужник не може одговарати неограничено и за удаљене последице повреде уговора. '

Д-p-

Богдан Прица

СПОРАЗУМНО ТРАЖЕЊЕ РАЗВОДА БРАКА

l. Да ли чл. 56, ст. 2, Основ ног закона о браку садржи пресумпцпју о неподношљивости заједничког живота супруга. У мл. 56, ст. 2, Основног закона о браку прописано je да ће се сматрати нарочито да je заједнички живот постао неподношљив ако оба брачна друга наводећи оправдане разлоге споразумно траже развод брака. Интерпретација овог законског прописа изазвала je у пракси спорове. Сви се даду свести на основно питање: да ли законска одредба установљава једну (обориву) правну пресумпцију о постојању одређених чињеница које оправдавају захтев за развод брака, или су странке, унаточ овакве стилизације закона, дужне пред судом доказали све околности релевантне за позитивну оцјену бракоразводног захтјева, исто као што je то тужилац дужан да докаже у оном случају кад се тужени противи разводу брака. 1. По мишљењу проф. Беговића овом се одредбом установлена уствари развод по споразуму супруга, али по доста отежаном поступку. Осим постојања споразумног тражења и навођења оправданог разлога, на основу чега се претпоставља да je заједнички живот супруга постао неподношљив, потребно je да се утврди истинитост навода, да се утврди да je живот супруга заиста постао неподНОШЉИВ (1).

(1) В. БеговиК: Породично право, Београд, 1948, с. 88—89,

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА