Анали Правног факултета у Београду

52

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

По мишљењу проф. Прокоп брачни другови су дужни да и у случају споразумног тражења развода наведу и докажу чињенице из којих суд закључује да ли постоји поремећеност брачних односа. Споразумно тражење има (само, оп. С. Т.) то значење да се неподношљивост заједничког живота субјективни елемент • у овом случају претпоставља (5). 2. У складу са мишл>ењем проф. Ајзнера, др. Крижанића и проф. Прокоп, Врховни суд HP Хрватске заузео je становиште да за споразумно тражење развода није довољно навести да међу странкама постоји неуклоњива мржња (дакле један од могућих узрока из чл. 56, ст. 1, Основног закона о браку), већ да треба навести околности из којих слиједи истакыути разлог. Основни закон о браку не познаје споразум странака као бракоразводни узрок; он познаје споразумно тражење развода из оправданих разлога предвиђених у чл. 56, ст. 1, Основног закона о браку (6). У свом Упутству за примјену чл. 80, 56 и 77 Основног закона о браку Савезни врховни суд стао je на становиште да се поводом споразумног тражења оба брачна друга да се брак разведе, брак може развести само на основу утврђене чињенице да су брачни односи только поремећени да je заједнички живот постао неподношљив (7). С тиме су у складу и неке одлуке Врховног суда HP Хрватске, нарочито оне донесене након цит. Упуства (8). Савезни врховни суд je, према томе, мишљења да одредба чл. 56, ст. 2, не дозвољава пресумпцију ни у погледу постојања неподношљивости заједничког живота. Странке морају доказати постојање околности које су изазвале поремећај и неподпошљивост заједничког живота изазвану тим поремећајима. То становиште има de lege lata, од цитираних писаца, само проф. Константиновић (9). 3. Правилна интерпретација наведене законске одредбе од значаја je за поступай у бракоразводним споровима. Ако она дозвољава пресумпцију о неподношљивости заједничког живота, суд не би био дужан да утврђује да ли неподношљивост у конкретном случају запета постоји. Али пошто није реч о пресумпцији juris et de jure, било би дозвољено доказивати да такве неподношљивости нема. Но пошто у овим брачним споровима нема трећих лица која би могла учество-

(5) V. Prokop: Komentar zakonu о braku, Zagreb, 1953, в. 142 i 143. .

(6) В. Одлуку Врховног суда НРХ Г 216/46 од 24 маја 1946 и Г 60/47 од 7 фебруара 1947. (7) В. цит. Упутство бр. Су 458/47 од 30 јуна 1947 у „Збирди одлука врховних судова и Врховног суда ФНРЈ 1945 —1952“, св. 1., Београд, 1952, с. 359—362.

(8) В. Одлуку Врховног суда НРХ Г 278/47 од 23 марта 1947 и Гж 152/49' од 13 септембра 1949.

(9) И др. Златко Крижанић, разматрајућп тезу проф. Константиновића, утврђује' ~Јер претпостављати неподношљивоет заједничког живота каст једну од основних компонента за одлуку о разводу, а не проводи™ доказе о. постојању таквог стања, значи у крајњој линији омогућивати споразумнн развод брака, што je међутим по ОЗБ немогуће.” Сматрајући став проф. Константиновића ближим духу и интенцији закона, аутор ипак закључује да су заговорницн супротног становишта (проф. Ајзнер) ближи дословном тексту закона (op. eit., с. 71). Др. Крижанић, преыа томе, прихвата став проф. Константиновића само de jure condendo. То се нарочито види из ње— ■ гових завршних констатација.