Анали Правног факултета у Београду

СПОРАЗУМНО ТРАЖЕЊЕ РАЗВОДА БРАКА

53

вати у поступку, а брачни другови, странке, споразумни су да се орак разведе, нема учесника који би ову претпоставку могао побивали тврдећи да у .конкретном случају постојећи поремећај није довео до неподношљивости, па да захтјев за развод треба одбити (10).. Нема сумње: законски текст редигован je тако да даје право онима који заступају мишљење да je овдје реч о пресумпцији неподношљивости заједничког живота. Неподношљивост, Дакле, не би требало доказивати (il). Довољно би било навести „оправдане разлоге”, или тачније них односа. Признање странака нема у брачним споровима такав процесни значај да ослобађа суд од дужности да провјерава истинитост признатих навода, или, овдје: Фавода које су странке заједнички изнијеле и који су међу странкама неспорни (12). Због опасности да се нет истинитим наводима избјегне примјена прописа који се и без обзира на споразум странака имају примјенити (а такви су прописи који одређУЈУ када имаде основа да се брак разведе), суд je дужан да у сваком случају оцијени изнесене наводе у цшьу да установи да ли странке иду за избјегавањем примјене принудних правних прописа. Тек . ако нађе да се неспорним навођењем не иде за избјегавањем примјене когентних прописа, моћи he узети те наводе као подлогу за своју одлуку. Но како he се суд у то увјерити? У правилу тако да, не осврћући се на неспорно излагање. странака, тражи од ових да понуде доказе на основу којих he се моћи увјерити у истинитост навода о постојању оправданих узрока поремећаја брачних односа. Сваки други метод усмјерен на елиминирање претпоставке о нам ј ери злоупотребе права био би овдје од сумњиве вриједности. Због тога су у праву они који тврде да суд није дужан да без провјеравања истинитости прихвати као истинито оно што су странке навеле о узроцима поремећаја, иако би се на основу слова закона, код формалне анализе текста, могао у први мах извести и супротан закључак. Нама, међутим, изгледа да, унаточ раније изнесене констатације о формалном постојању законске пресумпције о постојању неподношљивости заједничког живота, такве пресумпције нема. А ево зашто: Није довољно да се суд увјери у постојање узрока који су довели до поремећаја брачних односа. Потребно -je да се увјери да су ти узроци

(10) Одредбе Закона о парничном поступку од 8 децембра 1956, „Службени лист“, бр. 4/57) које се односе на учествовање јавног тужиоца у парници (чланови 192 —194) не допуштају могућност за његову интервенцију у бракоразводним споровима. ГГосебни прописи Основног закона о браку, омогућавају му интервенцију само у -споровима ради поништаја брака. Изводећи, на основу постојата јавног интереса, право на учествовање јавног тужиоца у свойству тужиоца у споровима ради утврђивања постојања или непостојања брака, требало би закључити да би се у тим споровима могао појавити и као интервенијент sui generis, ако већ пи je странка у поступку.

(11) В. чл. 210, ст. 3, Закона о спорном поступку. (12) Овлашћење суду да у. брачном спору може утврђивати и чишенице које међу странкама нису спорне озакоњено je у чл. 406, ст. 1, Закона о парничном поступку. В. и опће овлашћење о утврђивању признатих чињеница у чл. 210, ст. 1, Закона о парничном поступку, ако суд сматра да се шихрвим признањем иде за располагавшем захтјевом којим странке не могу располагати тако из односа регулираног принудним прописима, а такав je и брачни однос.