Анали Правног факултета у Београду

оправдани. За који се узрок може узети да je оправдан? Тражећи' рјешење у одредби чл. 56, ст. 1, можемо констатирати: оправдан je: сваки онај узрок („из ма ког другог узрока”) који je у стању да доведе до таквог поремећаја брачних односа да je заједнички живот неподношљив. Не прави се, према томе, никаква дискриминација. међу могућим узроцима поремећаја у том смислу да се за неке унапријед сматра да нису у стању да доведу до квалифицираног поремећаја брачних односа. Нема апослутно неоправданих узрока. Једна иста. чињеница може угрозити један одређени брак, а да у неком другом браку нимало не наруши хармоничност односа. Оправдан je, према томе, сваки онај узрок који je у конкретном брачном односу довео до таквог поремећаја да je заједнички живот постао неподношљив. Према томе, формална интерпретација текста ynyhyje на зак.ъучак да се неподношљивост заједничког живота у изнесеном случају претпоставља па да je не треба доказивати. Суштинска анализа елемената на ко je се не односи законска пресумпција постојање оправданих узрока упућује, уствари, посредно на супротан закључак: потребно je доказати и постојање неподногшьивости заједничког живота, јер тек њено постојање доводи до закључка да jeнаведени узрок поремећаја оправдан (13). 4. Могли би се ипак замислити случајеви код којих постојање неподношљивости не треба доказивати, jep се она изнимно по закону пресумира: У оним случајевима када странке, споразумно тражећи да. се брак разведе, као узрок за поремећај наведу једну 6д околности која je сама по себи довољна да оправда захтјев за развод брака, а то су околности предвиђене у члановима 57, 58, 60, 61 и 63. Но кад се захтјев за развод заснива на једном од споменутих бракоразводних узрока, постојање неподношљивости не треба доказивати ни у оном случају кад се поступак покреће на тужбу једног брачног друга а тужени се супруг противи разводу брака. Сама чињеница да брачни другози споразумно траже развод не уноси, дакле ни у овим случајевима никаквих квалитативних промјена у процес у коме треба одлучити о основаности истакнутог захтјева. 5. Оста je да се закључи: И код споразумног тражења да се брак разведе- потребно je да странке докажу у првом реду постојање узрока који су довели до поремећаја, а затим у правилу и то да су ти узроци оправдани, или, што je исто, да су довели до таквог поремеhaja да je заједнички живот постао неподношл>ив.

(13) Не би се, због пзложенога, могли сложити са коначним нзвођењем др Крпжанића, према коые би требало претпоставити да je законодавац, чресумирајући постојање неподношљпвости заједничког живота, изједначио споразумно тражење развода са напр. прељубом као бракоразводним узроком (код кога ce неподношљивост такођер пресумира) па да je довољно утврдити да je прпједлог за развод брака одраз истинског стања односа међу брачним друговима, да се тако избјегну фингирани ,дакле неистинпти узроци (op. cit., с. 72). Ова би извођеша била прихватљива кад би закон прописивао да су странке дужне навести (и доказати) самоузроке поремећаја. Но оне су, како смо изложили, дужне навести оправдане узроке, а оправдани су само они који су довели до таквог поремећаја да je заједнички живот супруга постао неподношљпв. Ми се, према томе, слажемо са проф. Константиновићем, по коме се ни de lege lata не. може говорити о постојању пресумпције.

54

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА