Анали Правног факултета у Београду

СПОРДЗУМНО ТРАЖЕЊЕ РАЗВОДА БРАКА

57

могао реализирати подношењем самосталне тужбе, тражећи да се брак разведе кривњом туженога Б. Тужени брачни друг могао би признати чињеничне 'наводе тужбе и изјавити да се не противи усвајању тужбеног тражења. Тиме он још увијек не би тражио развод брака користећи се својим овлаштењем на тужбу (које му закон начелно не даје), већ би се само сагласио са основании захтјевом противника. Признанье навода и у овом случају има онај исти процесни ефект и значај који иначе има у брачним споровима, па и у спору покренутом на споразумно тражење развода. И проф. Прокоп истине да „споразумно тражење” уствари значи обострано тражење развода брака (18). Другим речима, о споразумном тражењу говори се онда кад сваки брачни друг са своје стране тражи развод. Примијењено на основно извођење проф. Прокоп, излази да брачни друг који je искључиво својим скривљеним понашањем проузроковао поремећај има у овом изузетном случају право да споразум о потреби развода реализира не само на напријед изложени. начин признавањем,. у свойству туженога, навода тужиоца и основаности његовог тражења него и тако да мимо прописа чл. 56, ст. 2, реч. И, истакне свој правозаштитни захтјев, здружен са захтјевом невиног супруга. у Проф. Прокоп није се упуштала у образ лагање свога становишта (19), које je, како се види, супротно схватањима проф. Сајовица. Но њено становиште није ни неосновано ни усамљено. 4. У Швајцарском грађанском законику, слично као у нашем Основном закону о браку, прописано je да право на бракоразводну тужбу не припада оном брачном, другу који je претежно крив за поремећај брачних односа (20). Швајцарско право не познаје споразумно тражење развода брака као посебан процесни институт. Но у пракси судова настао je спор о томе да ли имаде мјеста усвајању ,захтјева за развод истакнутог од стране брачног друга који je претежно крив за поремећај, ако његов противник, тужени брачни друг који би у том случају једини имао право на тужбу изричито изјави да je сагласан са тужбеним захтјевом. Швајцарски Савезни суд стао je на становиште да би тужби требало у таквом случају удовољити. Ограничење прописано законом није, по мишљењу Савезног суда, резултат потребе да се заштити јавни поредак, већ се њиме пружа заштита само невином односно мање кривом брачном другу. Не може се дозвол’ити да се таквом брачном другу наметне развод и против његове воље. Но он без сумње има право да се одрекне заштите коју му закон пружа, па да, умјесто да сам подигне бракоразводну тужбу, само призна тужбени захтјев противника и тиме

(18) V. Prokop; op. cit„ s. 142.

(19) То je, уосталом, сасвим оправдало с обзиром на чиььеницу да je то становиште изложено у једном к'оментару.

(20) Чл. 142 Швајцарског грађанског законика гласи: „Chacun des époux peut demander le divorce lorsque le lien conjugal est si profondément atteint que la vie commune est devenue insupportable. Si la désunion est surtout imputable à l’un des conjoints, l’action ne peut être intentée que par l’autre."