Анали Правног факултета у Београду

31

ОДУМИРАВЬЕ ПРАВА

ло до нормативное схваћања, према ко ј ему je правни систем prias, када се он јача и развија тако, да у њему превладавају елементи деетатизације (8). Штавише то нормативно схваћање садржи такођер природноправне елементе, када се спомиње заштита неких прирођених права друштвених органа и грађана, која очевидно постоје ab initio и која правни поредак санкционира (9). Насупрот томе у једном другом раду Ј. Ђорђевића истине ce, да „још увек у целом том новом правном систему основне прелисе и к рајња снага ауторитета леже у обавезности законитости, обезбеђењу, санкцији, класичнил елелептила права" (10). Крај тих ријечи ваља се упитати у чему се онда састоји то ново у „социјалистичком праву“ кад у њему постоје сви „класични елементи права“. То ново може бити само његов друштвени садржај. Али тај друштвени садржај још није добио оне нове облике, који би довели до скока у нови квалитет, када се мора служити старом, „класичном” формом. Када у нашем праву постоје „класични елементи права“ као форма класнога друштва, онда није могуће говорити о неком новом, социјалистичком праву, које би од „буржоаскога“ било квалитетно различито. Проблем одумирања права, дакле, не може се изучавати одвојено од проблема одумирања државе, jep се ради о истодобном одумирању органа, његове функције и облика, у којему се та функдија врши. То je наравно посљедица, која извире из чињенице, да су држава и право двије стране исте конкретне појаве. Изучавати те двије стране одвојено, сваку за себе тј. раставити их једну од друге, значи отуђити апстрактне појмове од друштвене стварности, фетишизирати их и излагати се грешкама. Join je једна појава y процесу одумирања државе и права, на коју се не обраћа пажња и која стога, омета јасноћу извода. Л. Гершковић исправно истине да „се баш дијалектичким матери ј ализмом премало бавимо” (11). Заборавља се, найме да су процеси одумирања појединих држава и њихових права конкретне појаве, у којима се показује дијалектички закон пријелаза квантитета у квалитет и обратно (12), што важи на свим подручјима природе, друштва и мишљења. Taj закон развитка вели, да нови квалитети настају на одређеном степену нагомилаваша нових квантитета, који oner настају у процесу распадања старих квалитета. У нашој друштвеној стварности тај je закон напр. дошао до изражаја од 1950 на даље. Ликви-

(8) Као горе, стр. 11. (9) Дакако, уколико се није мислило на субјективна права. То очевидно ни je случај, jep се на другим мјестима истога рада термин „субјективно право” употребљава у његовом правом смислу.

(10) Право и по ложа j човека и грађанина у социјализму, као горе, 1956, св. 148, стр. и.

(11) Нав. мј. (12) Engels: Dljalektika prirode, Zagreb, 1950, стр. 1, 37, 166, 206 —207, 231, 238; В. И. Лењин, Филозофске свеске, Београд, 1955, стр. 193 —194; Сочиненија, изд. IV., св. XXI, стр. 38; XXII, стр. 254; XXV, стр. 391, 444; XXVII, стр. 189.