Анали Правног факултета у Београду

то уопште могуће. Но, чини нам се да се још није успело утврдити разлика између услова и узрока и да je то тешко учинити углавном зато што између њих у основи и нема разлике. Уствари, одређеност, условљеност, узрочност, па чак и сама повезаност међу појавама, своди се увек на саму узрочност, тј. све су то само видови једног истог процеса процеса узрочности, који носе разне називе. Притом, очевидно, ми термин узрок употребљавама у најптарем смислу, тј. као појаву без које не би било неке друге појаве. Једна појава je, y том смислу, одређена другом појавом, јер без ње je не би било (што значи, тачно речено —• и ово напомшьемо једном за свагда, да не бисмо више понављали да или цела појава не би постојала или не би постојали неки гьени елементи или својства). А ово, опет, значи да je једна појава проузрокована другом појавом, да je прва узрок другё. Остављамо друтима да између овако схваћених узрока разликују узрок у ужей смислу и услов. Стога, дакле, кад говоримо о одређености, детерминизму друштвених појава, ми под тим пордразумевамо, уствари, узрочност друштвених појава. Зато се не бисмо могли сложити с писцима који покушавају да детерминизму даду много шире значење. Анализа свих облика детерминизма, за које они претендују да нису истоветни сузрочношћу, уствари указу] е да те разлике нема или обрнуто да нема детерминизма. Ево типичног таквог примера Гурвича с његозом књигом Déterminismes sociaux et liberté humaine. Он дефинише детерминизам, по свом обичају, врло компликовано и нејасно, као ..интеграцију чпјрдиначних чињеница у jeдан од многбројних стварних оквира или конкретних универзума [...] Он одређује место овим чињеницама, тј. објашњава их у зависности од разумевања оквира. Ова интеграција претпоставља разумевање релативне кохезије дотичног променљивог оквира [...]“ Преведено на прост језик, ово, чини нам се, значи да постоје целине, састављене из делова, између којих постоји одређена веза. Детерминизам je откривање ове Дезе између једног дела и осталих делова, односно целина. Притом се Гурвич непрецизно иЭражава, jep детерминизам, очигледно, није никакво откривање ове везе, већ детерминираност, односно одређеност, значи објективно постојање такве везе. Но, тиме нисмо добили ништа, пошто управо не знамо шта значи, у чему се састоји ова повезаност. Она се, очевидно, не може састојати ни у чему другом до управо у условљеностп, односно проузрокованости. То показује анализа разних врста детерминизма које утврђује Грувич. Он, найме, сматра да се одређеност појава може појавити у неколико облика. Ти су облиди узрочни закони, закони еволуције, функционални закони, статистички закони и рачун вероватноће, појединачна узрочност, функционалне коваријације, правилности с карактером тенденције и, најзад, непосредна интеграција у целини. Ако изузмемо законе узрочности и појединачну узрочност, који су, и по самом Гурвичу, облици узрочности, и анали-

404

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА