Анали Правног факултета у Београду

Друти пример погрешног разликовања узрочности и других папина повезивања појава, односно детерминизма, пружа у популарној марксистичкој књижевности уобичајено разликовање између тзв. свеопште повезаности појава као најошдтијег начина довезилања и детерминисаности појава и узрочности, као само једне врсте везе међу појавама. Притом ce овакво схватање ослања на извесне Лењинове, па чак и Енгелсове ставове, који су, међутим, очито погрешно протумачени. Тако, например, Розентал у свом Марксистичком дијалектичком методу каже: „[...] у објективној стварности постоји свеопшта повезаност и узајамна зависност појава, захваљујући заланчености узрока и последица, захваљујући узајамном деловању између њих. Свака појава повезана je, непосредно или посредно, са свим другим појавама. Кад утврђујемо непосредан узрок неке појединачне појаве, ми донекле упрошћујемо стварну повезаност, јер ми ту појаву истржемо из њене свеопште повезаности с другим појавама. Појам узрока и последице не даје потпуну слику повезаности појава, н>и.хове универзалности. Зато je Лењин [... ] писао да „људски појам узрока и послдице увек унеколико упрошйава објективну повезаност појава у природи [...]“ Розентал ce позива још и на познат Лењинов став да су узрок и последица само „мали делић светске повезаности“, „само моменти светске узајамне зависности, повезаности (универзалне), узајамног захватања једног догађаја у друти, само карике у ланцу развитка материје“. Он наводи и Енгелса, који каже: „Налазимо и то да су узрок и последица претставе које као такве важе само ако се примењују на појединачан случај, али да се оне, чим тај појединачан случај посматрамо у његовој општој вези ca светском целиком, поклапају, растварају у претстави о свеошптем узајамном деловању, у коме узроци и последице стално мењају своја места, тако да оно што je сада или овде последица тамо или тада постаје узрок, и обрнуто“. Као што се види, Розентал разликује свеопшту повезаност од узрочности, као да je то нешто различите. Међутим, сама повезаност, као што се то види и из самих Розенталових речи, a joui више из Лењинових и, нарочито, Енгелсових, није ништа друго, као што и не може бити ништа друго, него свеопшта _узрочност, низ узрочних веза. У том низу узрочних веза оно што je последица неког узрока постаје само, као што каже Енгелс, узрок неке друге последице, и тако редом. Оно што се овде назива узроком јесте једна узрочна веза, а оно што се назива свеопштом повезаношћу појава јесте скуп свих узрочних веза у свету. Али и једно и друго није ништа друго до узрочна веза. Постоје и покушаји да се, например, однос између облика и садржине претстави као једна врста везе која није узрочног карактера, тј. да облик детерминише, одређује садржину (и обрнуто) на неки други начин а не узрочно. Ово je, међутим, такође немогуће замислити. Јер, ако облик утиче на то каква ће бити садржина (и обрнуто), то само значи да он одређује неки елемент или особину садржине, тј. да проузрокује појаву тог елемента или садржине.

406

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА