Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

407

На основу ове кратке анализе можемо, дакле, закључити да одређеност појава означава њихову узрочну повезаност и да ће остати заувек неуспешни сви покушаји да се било који облик одређивања или повезивања појава може одвојити од узрочности. Притом, како смо рекли, под узроком подразумевамо и оно што се, уобичајено, назива услов, не улазећи у то да ли се може оправдано начинити разлика између узрока и услова (1). Тако бисмо под одређеношћу или детерминисаношћу појаве разумели проузрокованост њену (односно ньених елемената) другом појавом, односно другим појавама. 2. Рекли смо да у проблем самог појма узрока нећемо улазити. Напомињемо само толико да je појам узрока везан за једну од основних противречности људског мишљења. Она се састоји у томе што, с једне стране, није могуће замислити једно нешто које не би било проузроковано другим нечим, које постоји безузрочно, а, опет, с дру-

(1) У филозофији, a затим, нарочито, у праву, покушало се да се утврди разлика између појма узрока и појма у слова (в. о овоме у нашој књижевности најобимнију расправу Б. Фурлана: Проблем правые кавзалности, у „Зборнику знанствених разправ” љубљанског Правног факултета, XIV летник 1937/38, Љубљана 1938, стр. 85/222). У овом погледу постоје два основна схватан>а. Пошто je свака појава последица дејствовања многобројних претходних чинилаца, то се може узети или да су сви ти чиниоци скупа подједнако допринели настајању појаве, пошто ове не би било ако б и било који од тих чинилаца изостао, и тако се скуп свих чинилаца назива узрок, а сваки посебан чинилац услов појаве или се може узети, напротив, да сви чиниоци не доприносе подједнако појави, већ се међу њима свима издваја један који je овој највише допринео, па се он назива узроком а сви остали условима појаве. Прво гледиште je најпотпуније изнео Мил (Mill), иако je оно већ и рани je заступано (например код старог Антифона). Оно се своди, на крају крајева, на то да je целокупно стање света узрок сваке промене (иако се Мил од тога ограђивао), јер су све појаве међусобно везане. Друго гледиште су заступали већ Платон и Аристотел, који су цшь (циљни узрок) сматрали за прави узрок, и Цицерон, који je, напротив, најјасније истакао као прави узрок тзв. ефицијентни узрок (Аристотелеву causa efficiens), тј. онај чинилац који нужно производи појаву. У праву се, услед практичних потреба уређивања људског понашања и одговорности за понашање, морао сузити појам узрока па покушати да се међу свим условима издвоји онај који je прави узрок. Постоји огромна књижевност о том питању, нарочито немачка (а на француском језику je одлична расправа о томе проф. Т. Живановића), али се до решења које би иоле задовољило још није дошло. Главки су покушаји тзв. теорија последгьег у слова (Binding), теорија услова који je натвише допринео последици (Birkmayer), теорија адекватног услова (Ваг), најраспрострањенија, по којој je узрок онај услов који уопште узето доприноси настанку последице. Но, ниједна од ових теорија не може издржати критику. V социологији je Мекивер (Maclver: Social causation, 1942) покушао да одвоји узрок од услова идући углавном за већ заступаним гледиштем о равнотежи чинилаца и о одлучујућем чиниоцу. Наиме, Мекивер сматра да се узрок може пронаћи само ако се поређају два слична али различите стања са жељом да се пронађе узрок појаве која није истоветна (например, разлика у броју самоубистава). Тада треба наћи ону разлику која постоји међу овим стањима, а која проузрокује поменуту разлику која ce истражује (например, утврдиће ce да je друштвена повезаност већа тамо где je број самоубистава мањи, и обрнуто). Узрок je, дакле, онај чинилац који je различит у два иначе истоветна стања и који према томе производи појаву ко ja претставља разлику између иначе истоветних последица тих стања. Како се види, може се закљУчити да je немогуће одредити разлику између узрока једне појаве и услова, односно издвојити онај услов који je највише допринео појави. Ми издвајамо узроке из практичних разлога да бисмо утврдили друштвене последице људске делатности или да бисмо делоьали на природу. Но, притом не треба заборављати да се то чини само у општим оквирима дејствовања свих осталих чинилаца, односно узрока. Тако ћемо ми рећи да без пуцња смрт не би наступила, или да без окретања прекидача светлост не би била угашена, итд., па те радње узимамо за узроке, иако оне не би изазвале те последице без истовременог дејства свих осталих услова, из којих je дато стање састављено, и који такође чине узроке дате појаве у истој мери као и оне радње које посебно издвајамо као узроке.