Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

408

ге стране, само проузроиовање није могуће схватити до као понављање постојећег, услед чега се ново нужно појављује као нешто што се не да објаснити проузоковањем. Услед ове основне противречности (која се и друкчије формулише) сам појам узрока je веома критиковав, па се не ретко и предлагало да се он потпуно избаци из употребе. Међутим, ни људско мишљење ни наука не могу се замислити без овог појма, као, уосталом, ни наша. практична делатност, која се управо на њему у потпуности заснива. Стога појам узрочности још увек остаје у науци, и остаће и даље (2). Стога се овде заустављамо и дефинишемо узрок као појаву без које не би било неке друге појаве, а узрочност као везу међу појавама која се састоји у томе што je свака појава праћена некой другом појавом или појавама, којих не би било без ње (као што joj wпретходи нека појава, или појаве, без којих ње не би било). _ 3. Треба строго разликовати појава од њихове субјекааивке предвидљивости, односно од њихбвог сазнавања. Јасно je да узрок неке појаве може објективно постојати а да ми за. вьега не знамо, па отуд не треба рећи да таква појава нема узрока. С друге стране, предвиђање неке појаве je могуће само на основу* потпуног знања њених узрока, па немогућност гьеног предвиђања није доказ да узроци не постоје. Најзад, много je лакше предвиђати појаве које подлежу неком закону, тј. које се дешавају исто као и нив других појава, непромешьиво, од појава које се дешавају на јединствен, непоновљив начин.

(2) Осврнули бисмо се на занимљиву критику узрочности Б. Расла (В. Russell) коју je изложио pi са своје стране углавном успешно критиковао код нас проф. Шешић у чланку ~Б. Расл о узрочностр! pi слободи” (у „Филозофском прегледу”, бр. 1 за 1957). Расл, рщуЬи за хјумовском традргцијом, углавном успешно истргче да узрочност није ништа друго до емпрфиска генерализацрlја, односно, ршдукција ко ja не ыоже 6pitpi нужна по себи. Мислимо да je то тачно, jep су сва наша знања, уосталом, такве генералРlзације. Но, брггно je да се она потврђују у пракси. С друге стране, проф. Шепшћ има право кад тврди да Расл меша објективни закон узрочностр! с нашом субјектршном предвРlдљивошћу догађаја, о чему ћемо мало даље говоррlти. Расл мршли да je проузроковано само оно што се да утврдргт општрш pi непромењршим законом који важи за све околностр!, а то je, разуме се, нетачно. Но, најзанимљршија je Раслова критика у томе што он тврди да je узрочност лотчки немогућа зато што или"“ će пбЈаза" ко ja je узрок И појава ко ja je последица временски додирују или су растављене неким времёнским размаком. Ако се додирују, онда значр! да делу je само један део тзв. узрока, тј. онај који ce временски додирује са последицом, чиме ~праврl узрок, како je дефинисан, не може бити остварен”. Уколико се узрок и последица временски не додрl- тада je могуће да се у временском размаку који их раздваја појави неки нов чишшац који спречава деловање узрока. Проф. Шешић сматра да je ова Раслова критика тачна за тзв. механично схватање узрочностр! и тврди да су узрок и последрща нераздвојно повезани те се не могу замислити ни само као discretum ни само као continuum. Узрок може постојатр! pi после појаве последрще (треше шибице може трајати и после њеног паљења услед трења). МрlСлршо да Расл нема право у својој кррlтици, као и да проф. Шеппф такође нема право у свом објашњењу везе узрока и последице. Наиме, несумњиво je да узрок pi последица морају бити временски повезани, jep оно што je прошло не може да делу je више (нама се само чршр! да делу je, јер делују ньегове последрще које још трају). Ако то значр!, као што Расл каже, да само један део претпостављеног узрока делује, онда само треба утврдити да je правр! узрок тај део а не оно што смо претпоставилР! да јесте. Проф. Шешић нема право кад тврдр! да узрок може да траје и пошто je произвео последицу. Појава ко ja je била узрок већ произведено последице може, очевидно, да траје упоредо с последицом, алРl она више није њен узрок. Кад je трење ј одном упалило шибицу, ми можемо продужити трење, но оно више не изазива паљење. Према томе, pi Раслова крргшка појма узрочности неуспешнаje. Појам узрочности не можемо заменРlти никаквим другим појмом, a најмање по ј мом функционалности, како то предлаже Расл.