Анали Правног факултета у Београду

ДЕТЕРМИНИЗАМ ДРУШТВЕНИХ ПО JAB А

411

буде рањен, то je опет резулгат одређених узрока (судара возила, рецимо) и било je исто тако, као појединачан случај, нужно као и сви остали случајеви који се одигравају сходно закону. 'Уошпте, све што се дешава нужно се дешава и не може да буде друкчије, чим се призна да je све проузроковано. 6. Најзад, треба одредити шта се подразумева под друштвеним појавама, јер од схватања овог појма веома много зависи и став у погледу њихове одређености. Пако je познато, схватања суштине друштвених појава веома су различита. Међутим, у неким основним •елементима сви се слажу. Тако постоји сагласност да je суштина ових појава у људским радњама, а ове су, опет, превасходно свесне, односно вољне радње. Ми ћемо овде друштвену појаву, суштину друштвеног, схватити као повезаност деловања људи, одвајајући свако поједино конкретно деловање, као саставни елемент, од друштвене појаве схваћене као повезано деловање, састављено из више појединих деловања. 11. У вези са схватањем друштвене појаве као повезаног деловања људи стоји и проблем разликовања психологије и социологије, а он je у тесној вези с проблемой одређености друштвених појава. 'Чини нам се да се овде нарочито много мешају ове две науке и да -су се социологи више бавили психолошким проблемима, заборављајући своје- сопствене. Наиме, као што ћемо видети касније, специ-фичност друштвених појава и њихове одређености састоји се, очито, управо у томе што су то људске појаве, везане за л>удску свест и вољу. Свест и воља су, међутим, психолошке појаве, које проучава психологија. Како настаје и како се развија свест, како се стварају одлуке воље и како из тих одлука проистичу људске радње, да ли и колико су одлуке воље одређене, све су то претежно психолошки проблеми, jep се односе на појединачну радњу једног појединца. Међутим, управо су ови проблеми они којима се највише баве социолози кад говоре о одређености друштвених појава. Кад Диркем говори о колективној свести, Тард о подражавању, Парето о резидуама и деривацијама, Мекдугал о инстинктима, Сорокин о значењу и вредности, Вебер о смисаоној делатности, Гурвич о слободи воље, Паркюнс о оријентацији према вредности, итд., итд. сви они говоре о мотивацији људске воље и траже одговор на питање чиме су одређене појединачне људске радње. Прави социолошки проблем, међутим, није ту. Он ce састоји y томе како се људске радње међусобно повезују у посебне целине друштвене појаве, који су узроци тог повезивања, има ли какве законитости у њему, итд. На ове, уистини социолошке проблеме, пажњу je скренуло марксистичко схватање друштва као конкретне целине, која ce манифестује y одговарајућим историским типовима, тзв. друштвено-економским формацијама, и формална социологија, која je покушала да аисториски испитује разне облике овог повезивања. Не може се оспорити да je првенствено психолошко усмерава.вање социолошких испитивања донело значајне резултате и за со-