Анали Правног факултета у Београду

ДЕТЕРМИНИЗАМ ДРУШТВЕНИХ ГГОЈАВА

413

Већ смо истакли да се, по општем мишљењу, специфичное! друштвених појава састоји у њиховој људ скости, повезано с елементом свести, односно воље. Будући да je друштвена појава потзезивање више људских радњи, то je јасно да ово повезивање зависи умногоме од тога како he свака поједина радња између оних које ce повезују настати, какви су закони њеног настанка, уколико их уопште има. Другим речима, иако je за социологију битно како ce две постојеће, настале људске радње повезују, ипак je за њу важно такође и то како једна људска радња бива изазвана другом. Јер, ако не можемо знати како то бива, а то je често претежно психолошки проблем онда нећемо моћи знати ни да ли извесне радње изазивају друге, тј. да ли се на тај специфично социолошки начин везују за друге. Један од услова за избор ове или оне делатности јесте и постојање других људи, односно њихових делатности. Извесне људске делатности изазивају извесне друге делатности. Тако постојање једне одређене људске делатности претставља често услов, односно узрок, за настајање неке друге људске делатности. У том случају оно служи као мотив при одлуди на такву делатност. Ту je тачка у којој се додирују психологија и социологија. Један од предмета социологије, као науке о друштвеним појагвама, тј. о повезивању људских делатности, јесте управо како поједине дате људске делатности изазивају настајање других делатности, поред испитиваша повезивања већ постојећих делатности. Jeдан од предмета психологије, пак, јесте мотивација људске воље постојањем делатности других субјеката. Социологији je потребна мотивација да би објаснила повезивање људских радњи у одређеној области, психологији je потребно социолошко повезивање да би објаснила мотивацију. Утолико je и проблем слободе воље од важности за социологију. Стога ћемо ми овде ући у овај познати проблем уколико се он уско дотиче социологије. Маколико био различите формулисан, овај проблем се своди, у основи, на прастари проблем тзв. слободе људске воље. Он je веоыа познат те се не вреди задржавати на његовом дужем претстављању. Као што je познато, различита решења се дају овом проблему од признавања потпуне слободе људске воље, преко њене мотивисаности у којој je она још увек слободна, до шене апсолутне неслободе, до проглашавања слободе за илузију. Ми не можемо улазити у све разне варијанте ових решења, тим пре што je то предмет посебне науке и психологије. Задржаћемо се само на неколико најновијих решења да бисмо показали, с једне стране, сложеност проблема, а, с друге, неке елементе решења, који нам се чине претерано je рећи тачним, али могућним и погодним за дал.у разраду. Характеристика већине новијих решења овог проблема јесте увиђање извесне основне противречности која се у њему крије, коју je открио још Кант и коју je и он покушао да реши признањем постојања стварне противречности. Та противречност се састоји у томе