Анали Правног факултета у Београду

414

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

што je, с једне стране, у складу с оппгтим законом узрочности и одређености, немогуће прихватити став да je j едино одлука људске воље оно што je изузето од овог општег закона свих појава, а, опет, с друге стране, у томе што je, очигледно, немогуће овај закон просто проширити на одлуке људске воље, јер постоји тзв. стварно осећање слободе при изберу наших делатности. Отуд искушење у које je и Кант упао: признати истовремено и строгу детерминисаност, односно проузрокованост воље, и њену потпуну слободу. Кант je то постигао на тај начин што je тврдио да детерминисаност воље постоји у феноменалном, a њена слобода у нуменалном свету, што je, разуме се, потпуно неприхватљиво, jep je подела на нумен и феномен сама по себи неприхватљива. Признајући исту противречност и хотећи да je реше на реалистичней начин од Канта, многи новији писци иду у основи истим путем, пребацујући, једино, за разлику од Канта, све у свет уобичајене стварности, који би Кант звао феноменалним светом. На тај начин, они избегавају неприхватл>иве крајности чисте слободе и чисте детерминисаности. Али, чини нам се, тиме не решавамо проблем, jsp су његове тешкоће још увек непремостиве. Тако Гурвич решава проблем на тај начин што утврђује да у области људских појава постоји истовремено детерминизам појава и слобода воље. Он на тај начин до извесне мере избегава чисту противречност у коју пада Кант и неки други писци, jep тврди да су друштвене појаве детерминисане, а да воља није детерминисана него je слободна. Зато je он ближи гледишту по коме je људска воља слободна. Међутим, за гледиште по коме je људска воља истовремено и слободна и детерминисана њега везује то што ни он не може тврдити да je воља апсолутно слободна, што признаје њену условљеност датой ситуацијом, итд. Уствари, разне Гурвичеве формулације решења овог проблема прилично су различите и нејасне, па чак и противречне. Jep иако непрестано тврди да je људска воља слободна у оквиру одређеног друштвеног детерминизма, који ' она покушана да савлада и, чак, искористи, он при дефинисању саме слободе уствари ову потпуно испушта из руку и тако, стварно, прихвата гледиште о детерминисаности људске воље, односно не уочава уопште сам основни проблем, и у томе je једнак с другим писцима из ове трупе. Он, найме, слободу- дефинише као „вољну спонтану и свесну акцију, новаторску, проналазачку и стваралачку“, која je „вођена својим сопственим схватањем [...]“. Као што ce види, овде није дефинисана права слобода нити je њен прави проблем уочен. Jep, људска вољна, свесна, стваралачка акција je једно, а слобода избора такве акције сасвим друго. Прави проблем се не састоји у постојању овакве акције него управо у томе да ли човек може слободно да бира своју акцију или je његов избор одређен, и у којој мери. А о овом правом проблему Гурвич скоро и не говори, иако наводи уобичајене ставове о условљености слободе избора, рациоыалности, итд. Цела Гурвичева кньига непрестано подвлачи да људи стварају нешто нова