Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

416

тфоф. Шешић уствари пориче слободу, коју потврђује само на речима. Јер, прво, свест о својој делатности очито није довољна за позам слободе. То je јасно већ и из тога што сам проф. Шешић каже да, кад би камен био свестан свога пада, он опет не би био Слободан. Друго, слобода избора делатности je свакако битна за појам слободе, али, на речима je потврђујући, ну проф. Шешић сам пориче вршећи анализу те слободе и доказујући да je сваки избор унапред узрочно строго, нужно одређен. У потврду овог става проф. Шешић наводи Енгелса, који каже; ~[...] слобода воље не значи ништа друго до способност да можемо доносити одлуке на основу познаван>а ствари. Дакле, уколико je слободнији суд неког човека о одређеном питању, утолико ће већом нужношћу бити одређена садржина тога суда“. Јасно je да по овој Енгелсовој формули стварне слободе воље и нема, јер се она поклапа с нужношћу. Проблем je упразо y томе да ли je наш избор одређен нашим познаванем ствари и другим објективним елементима, од воље независним. Могућност бирана унапред нужно одређеног решења није, очито, никаква слобода, Најзад, треће, очито je да практична делатност ради остварења изабраних цшьева, иако постоји, нема никакве везе са слободом избора пошто je само његова последица. На основу тога треба закључити да ни проф. Шешић није успео да избегне противречност слободе волье и пене детерминисаности, односно да утврди стварно поста јање такве противречности, тј. да утврди да je воља и стварно проузрокована и стварно слободна. Бегов се став своди уствари на потврду апсолутне детерминисаности одлуке вол>е, као и Мекиверов. Слобода не постоји. Притом je штета што проф. Шешић није више разрадио један од елемената које je поменуо у вези с проблемом слободе воље, а, найме, елемент стваралаштва, који нам се чини најважнијим за исправно решене проблема. Мислимо да се на основу излагања ових покушаја решена помирена слободе воље с општим'законом детерминисаности може без много бојазни од погрешке зашьучити да треба признати да слободе воље нема у правом смислу те речи, тј. ако под слободом подразумевамо ничим непроузрокован избор при одлуци воље. Сви покупки да се она потврди остали су, као што смо видели, само гола тврдна на речима, коју су побијали сами пени аутори ближим одређиванем значена термина слобода. Ништа не помаже ни покушај тврђена да je воља релативно слободна, јер то значи да je нешто у ној слободно, те остаје ушек исто питане како je могућа таква слобода. Дакле, воља и пене одлуке не могу бити изузети од општег детерминизма и узрочности. Човек заиста бира између више могућности, али je негов избор унапред одређен. Он нити може да не изврши избор нити може да не изврши такав избор. Заузети супротан став значи порицати делу науку, а поготову друштвену. Тада бисмо се нашли у чудном свету, у неком безобличном простору, где би све .лебдело и у коме се не бисмо могли снаћи.