Анали Правног факултета у Београду

и Парсонса, избацује из подручја социологије све што није свесна делатност и свесно повезивање ових делатности. Друштво се сматра не само творевином човека, већ његовом свесном творевином. Међутим, ништа нестварније од овакве слике. Кад би тако биАэ, ми бисмо били заиста господари своје судбине. Друштвене nojsfoe би заиста одговарале оном што ми хоћемо да постигнемо. А, као што нам je свима познато, то нажалост тако није. Друштво je још увек једна стихија. Наше знање о друштву се продубљује управо у мери у којој ми постајемо свесли све већег броја стихиског. независног од наше свести, повезивања наших радњи и произвођења непредвиђених и нежељених последица. Друштво нам се тако показује с два лица: једним, светлим другим, мрачним. Једним делом друштва ми господаримо, постижући заиста оно што хоћемо; другим делом оно господари нама, намећући нам нетто што нико од нас неће, што je резултат стихиског повезивања наших делатности. Оно се од нас „отуђује“. Мислимо да je управо огромна, нажалост недовољно и од самих марксиста запажена, заслуга марксизма што je скренуо пажњу управо на ову страну друштвеног проблема, тражећи оно у њему што je објективно, од наше воље независно. Стога и није могуће, као што то неки замишљају, изградити марксистичку социологију полазећи од појаве рада, несумшиво веома значајне, али, нажалост, joui увек недовољне за потпуно разумевање друштва, јер рад je пре снега свесна делатност, већ од материјалне производње, односно друштвене основе која има у себи знатне објективне, односно Стихиске елементе. И управо ово двојство субјективних и објективних елемената у друштвеним појавама и узрок je оне нарочите сложености друштвених појава, који не значи ништа друто до сложеност шихове одређености, a која сложеност, опет, претставља један од основних извора тешкоћа при изградњи социолошких закона. Елементи свести, воље, предвиђаша мешају ce c елементима стихије, непредвидљивости и дају један комплекс појава који je тешко објаснити научно и потпуно. VI. У друштвеним појавама много чешће но у природним имамо посла с отступањима од закона, с изузетцима, с непоновљивим појавама. Далеко од тога да сматрамо да су такве појаве недетерминисане, морамо истаћи још једном да оне не потпадају под строге законе. Овако велики број ових случајева долази несумшиво отуд што су друштвене појаве, како рекосмо, сложеније услед присуства две врете основних чинилаца њихових субјективних и објективних. Отуд и ггретежно статистички карактер социолошких закона. Но, то не значи да нема и других закона у социологији, како то неки тврде од новијих писаца, пре свега Гурвич. Као што je познато, ово je старо и веома сложено питање да бисмо овде улазили подробније у његово излагање. Ми ћемо истаћи само једну начелну примедбу против гледишта да у друштвеним појавама уопште нема законитости. Наиме, чињеница да све друштвене појаве имају нечег заједничког довољна je, сама за себе, да заснује могућност постављања зако-

419

ДЕТЕРМИНИЗАМ ДРУШТВЕНИХ ПО JABA