Анали Правног факултета у Београду

420

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

на у односу на њих. Јер, закон je, субјективно схваћен, утврђивање оног што je огапте међу појавама. Ако постоји појам друштвених појава, или њихових пОјединих врста, као нешто што изражава оно што je међу њима опште са статистичког гледишта, логично je да мора да постоје и одговарајући закони, који такође изражавају нешто што je опште у односу на њихово дешавање, с динамичког гледишта. Jeдино о чему овде може бити реч, то je да ови закони могу бити релативно ретки, тј. да међу друштвеним појавама, односно при н>иховом дешавању, постоји мало заједничких елемената, те ступањ апстракције ради откривања закона мора бити врло висок и зато и број закона мали. Но, чак и ако je то случај, то ништа не спречава да ови закони објективно постоје и да буду откривени и изражени. Према томе, при одређивању детерминисаности друштвених појава ми ћемо вероватно ређе моћи постављати законе, и то већином статистичке законе, а много чешће ће бити реч о изузетцима од закона, односно о непоновљивим појавама. Но, ту се већ социологија, као теориска наука која поставља законе, меша с историјом и другим наукама које не постављају законе, већ испитују појединачне, непоновљиве појаве. То, међутим, прелази облает нашег питања. Овде се можемо и зауставити. Као што ce види, цилј нашег излагања и није био, нити je могао бити, рбрада питања детерминизма друштвенйх појава у потпуности, јер je то сувише опсежан задатак. Он би захтевао испитивање свих чинилаца који делују на друштвене појаве, као и узајамно дејство ових ројава једних на друге, полазећи нарочито од поделе друштвених појава на основу и надградњу. За потпуну обраду овог питања недовољна je и цела књига акамоли обичан чланак. Оно што смо хтели овде претрести јесу извесна претежно методолошка питања друштвеног детерминизма, како би се на основу тога могло приступит подробној обради самог предмета у ужем смислу.

Др. Рад. Д. Лукић

СОЦИОЛОШКА ТЕОРИЈА И ЕМПИРСКО ИСТРАЖИВАЊЕ

I. У извесном смислу може сё, свакако, с правом рећи да je оштро одвајање научне теорије од чињеница у крајњој линији немогуће и да сваки покушај супротстављања оне прве овим. последним као нечег што je чисто идеално, априорно и самодовольно зиачи постављање једне лажне дихотомије: нека врста теориске оријентације имплицитно je садржана у сваком емпириском истраживању, а чак и најапстрактнији теориски појмови нису лишени сваког емпириског садржаја. Пример модерних природних наука, нарочито математичке физике и биологије, показује, уосталом, довољно убедљиво да je стварно унапређење научног сазнања постигнуто управо благодарећи сталном повезивању и узајамном допуњавању теориске ана-