Анали Правног факултета у Београду

лизе и брижљивог емпириског истраживачког рада (1). Свако конкретно емпириско истраживање на било ком подручју природних наука претпоставља, найме, добро припремљен и адекватан теориски оквир, а свако ново емпириско откриће, да би уопште било разумљиво, захтева укључење у један дедуктивно формулисан систем научно теорије (или бар у шири оквир једне концептуалне схеме, ако je реч о природно-историском стушьу истраживања, то јест, ако je цюь истраживања само прикупљање чињеница, њихова дескрипција и класификација). Процес емпириског истраживања у наукама које су достигле највиши ступањ развоја не може ce, дакле, никако замислити без теорије. Не само због тога што je немогуће предузети макакво истраживање пре него што je теориски део посла завршен, већ исто тако и због тога што тек само истраживање има да каже последњу реч о основаности датог теориског образложења, што значи да оно има далекосежне теориске реперкусије. У току овог процеса једна теорија може бити разјашњена, прецизније формулисана, преиначена, проширена, обеснажена или потврђена, као што, исто тако, емпириски резултати могу скренути пажњу на недовољност или слабост извесних теориских формулација, отворити нове теориске перспективе или чак дати одлучан потстрек за формулисање нове теорије, У сваком случају, емпириско истраживање врши одређену функцију само уколико се стално руководи извесним теориским потребама, a теорија постаје све прецизнија и боље организована уколико се више корени у емпириском истраживању. Ако се, дакле, потпуно занемари психолошка страна онога што се стварно догађа у сваком истраживачком процесу, онда je однос између теорије и истраживања у природним наукама сасвим јасан: активну и стваралачку улогу теорије у овом процесу стално прати не мање активна улога посматрања и експеримента. Ово систематско удруживање теориске анализе и емпириског истраживања или, тачније, дедуктивне логике и индукције које je толико карактеристично за метод чија je примена у природним нэукама довела до изванредних рейултата ни je, дакако, нимало с луча j но. Као што je добро познато, задатак сваке теориске емпириске науке није у томе да пружи само прост опис појединачних догађаја, већ да постави извесне опште принципе помоћу којих се ови догађаји могу објаснити и предвидети. Једна научна дисциплина у којој би ови принципи потпуно недостајали не би могла да утврди никакве везе између различитих појава и, према томе, не би уопште била у стању да ове појаве објасни. Она би, исто тако, била неспособна да предвиди будуће догађаје, a њени резултати били би неподесни за техно-

(1) Уз ово и даље види Ј. В. Conant: On Understanding Science: An Historical Approach, New Haven, Yale University Press, 1947, pp. 23—28 , 98—106; F. S. C. Northrop: The Logic of the Sciences and the Humanities, New York, The Macmillan Company, 1947, pp. 59—76, 119—132 et passim; M. H. Cohen: Reason and Nature: An Essay on the Meaning of Scientific Method, second edlton, Glencoe, ill., The Free Press, 1953, pp, 76—82, 115—125; K. R. Popper: The Logic of Scientific Discovery, London, Hutchinson’s University Library, 1959, passim. Један одељак

из Postscript-а ове књиге (After Twenty Years) који je од нарочитог значаја за контекст даљих излагаља, објављен je и посебно: к, R. Popper; The Aim of Empirical Science, Ratio, I, 1957, pp. 24—35.

42'

СОЦИОЛОШКА ТЕОРИЈА И ЕМПИРИСКО ИСТРАЖИВАЊЕ