Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

424

теорије и емпириског истраживања на социолошком подручју, јасно je већ донекле на основу онога што је напред речено. Али пре него што се упустимо у ближе испитивање односа између социолошке теорије и емпириског истраживања, потребно je да се најпре критички осврнемо на један могућ приговор. Насупрот схватању од кога се овде полази, то јест, насупрот схватању о суштинском јединству научног метода без обзира на предмет његове примене, могло би ce, найме, приметити да je погрешно мерити достигнућа савремене социологије помоћу мерила позајмљених с једног радикално различитог подручја. Чшьеница да социолозима још увек није пошло за руком да формулишу теорије које би биле налик на теорије о биофизичким појавама, није никакав доказ неразвијености и незрелости социологов као такве: јер прави циљ социолошког истраживања није уопште у томе да створи апстрактне теорије о непроменљивим односима између извесних трупа појава, као што je то случај у природним наукама. Према томе, тврдња да се социологија налази на знатно нижем стугаьу развоја од природних наука није ништа друто него симптом једне методолошке пометње: социологи су, уствари, одговорни за то што непрекидно понижавају сами себе постављањем циљева који су исто толико неадектавни колико и недостижни. Основни аргумент на коме се оснива приговор против поређења социологије и хуманистичких студија уопште с природним наукама, који je крајем прошлог столећа с великом емфазом изнео В. Дилтај (4), а кога je преко Винделбанда (5) и Рикерта (6) преузео и, донекле у измењеном облику, у социологији нарочито популарисао М. Вебер (7), гласи; пошто у друштвеном животу не влада никаква униформна правилност у смењивању догађаја, што je, међутим, неопходан емпириски основ свих научних уопштавања, друштвене науке су упућене на један метод који je toto депеге различит од метода природних наука. Извесне статистичке правилности у смењивању појединих трупа друштвених појава које се, додуше, без великих тешкоha могу установити нису, уствари, ништа друго него површна и случајна додиривања, док су дубље тежње историског развоја ван домашаја како каузалног тако и статистичког објашњења. Никаквим интелектуалним напором не могу се, например, превазићи разлике које постоје између бројних револуција о којима историја сведочи, нити ce ове појаве уопште могу објаснити помоћу једне апстрактне формуле. С личности ко je постоје између њих одвећ су опште и неодређене природе да би се на њима вредело дуже задржавати, a ове сличности су, уосталом, све мање јасне уколико je већи број случајева који једна теорија покушава да обухвати. Друштвене науке

(4) W. Dilthey: Einleitung in die Geisteswissenschaften.' Versuch einer Grundlegung für das Studium der Gesellschaft und de Geschichte, Leipzig, Teubner, 1883. (5) W. Windelband: Geschichte und Naturwissenschaft, Strassburg, E. Heitz Verlag, 1894.

(6) H. Hickert: Die Grenzen der naturwissenschaftlichen Begriffsbildung: Eine logische Einleitung in die historischen Wissenschaften, Tübingen, Mohr, 1902. Краћа и популарнија верзија истог схватања изнета je у једној другој Рлкертовој књизи: Kulturwissenschaft und Naturwissenschaft, Tübingen, Mohr, 1926. (7) M. Weber: Gesammelte Aufsätze zur Wissenschaftslehre, Tübingen, Mohr, 1922. Види нарочито стр. 170—183; 185 —189; 512 —523.