Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

426

су помоћу њега добијени могу објективно проверавати (9). Да метод »Р аз Умевања” не проширује наше сазнање види се по томе што je његово битно обележје примена личних искустава на појаве у питању, што значи да он, у најбољем случају, може да доведе само до потврде онога што ce већ унапред зна. Да овај метод није метод верификације закључује ce, међутим, по томе што „разумевање” једне л>удске акције, то јест, утврђивање унутраппье везе између потстицаја и спољашних реакција омогућује само да се увиди да je ова веза психолошки могућа, што значи да je свако тумачење, очигледно. подједнако извесно. Претпоставка да се право сазнање о субјективним значењима која људи приписују свом спољашњем понашању може постићи само уживљавањем у различита психолошка стања није, уосталом, нимало оправдана. Јер сазнање није, уствари, никакав акт уметничке имагинације: оно не захтева да ce онај који посматра извесне појаве идентификује с тим појавама нити подразумева могућност супституције неке слике за оно што се мисли да зна. Научно сазнање једног догађаја није ништа друго него познавање извесних нужних услова под којима je појава тог догађаја вероватна. Основаност овога сазнања може бити проверена помоћу посматрања и експеримента од стране свих оних који располажу потребном претходном спремом и који су вољни да учине напор у том правду. Да би се, дакле, знало да je неки човек који бежи испред гомиле која покушава да га линчује обузет страхом, односно да je ментално стање разјарене гомиле о којој je реч стање мржње (10) није, очигледно, потребно изазвати у машти ни осећање страха ни осећање мржгье, јер кад би било друкчије, онда би се исто тако с правом могло рећи да je’ потребно замигшьати покретање властитих ногу да би се схватило да неки човек трчи испред гомиле која je такође у покрету, што je, међутим, бесмислено. Не мање je неоснована и претпоставка о изванредној разноликости и неразрешивој сложености друштвених појава која je имплицитно садржана у сваком покушају који иде за постављањем оштре границе између природних и друштвених наука. Јер мада се, несумњиво, мора признати да су друштвене појаве врло променлшвз и необично сложене, и да je узрочни сплет различитих чинилаца и њихових специфичних констелација у конкретним друштвеним ситуацијама тешко размрсити, разлике између биофизичких и друштвених појава су у великој мери само разлике у степену. Биофизичке појаве су исто тако неизвесне, сложене, проблематично и подложке

(9) Одлична критика овог метода може се наћи у расправи Th. Abel-a; The Operation Called „Verstehen”, Readings in the Philosophy of Science, ed by H. Feigl and M. Brodbeck, New York, Appleton-Century-Crofts, Inc., 1953, pp. 677 —687.

(10) На примеру једног листа хартије који лети ношен ветром и човека који бежи испред масе ко ja га гони доказивао je својевремено један утицајан приврженик Веберове школе да постоји битна разлика између објашњења у природним и друштвеним наукама; R. М. Maclver: Society, New York, Farrar and Rinehart, 1931, p. 530. Критичке примедбе које су дате горе у тексту ослањају се на излагаььа Е. Nagel-a: Problems of Concept and Theory Formation in the Social Sciences, Science, Language and Human Rights, Philadelphia, University of Pennsylvania Press, 1952, pp. 55 —56.