Анали Правног факултета у Београду

СОЦИОЛОШКА ТЕОРИЈА РГ ЕМХТИРИСКО ИСТРАЖИБАЊЕ

427

непрекидном кретању и мењању као и друштвене појаве. Да ли je пре Галилејева и Њутнова времена, например, неко уопште могай да верује да ће силна разноликост земаљских и небеских кретања бити сведена на неколико простих закона? Или пре само неколико деценија да ће хемији поћи за руком да привидно непрегледно мноштво различитих материја у природи сведе на неких 96 елемената? Свако схватање које претерано наглашава сложеност друштвених појава рачуна, дакле, с тим да je једна непозната ситуација у друштвеним наукама већ унапред немогућа (11) и, утолико, његова уверљивост je, уствари, привидна. Најзад, сумньа у могућност научног објашњења друштвених појава полази, несумњиво, од погрешног уверења да су сви природни закони општи и нужни (12), те да je, према томе, узалудно очекивати формулисање социолошких закона који би у потпуности задовољавали ове захтеве. Међутим, ситуација се из основа мења ако се има на уму следеће: 1) да тврдња да су природни закони ~нужни“ не значи ништа више него то да они важе ~увек“ и да, уколико су, дакле, узрочност и вероватноћа нераздвојно везани, природни закони имају бигно статистичко значење, тј. претстављају само посебан облик статистичких корелација које важе за 100% случајева; 2) да je само на једном ограниченом подручју природних наука могућност екстраполације узрочности из утврђених статистичких корелација обезбеђена, док je на другим подручјима овај идеал класичне механике одавно напуштен, jep се увидело да многи природни закони важе безизузетно само под идеалним условима који, међутим, нису увек дати; и 3) да je статистички модел објашњења (који утврђује релативну фреквенцију појаве извесних догађаја) исто тако адекватан као и каузални модели, штавише, да ce онај први мора претпоставити ако структура чињеница у питању није проста, ако су закони сложени или непознати, или ако експериментални поступак захтева примену технике случајног одабирања. (13). Ако се, дакле, без статистичких метода не може замислити ни истраживанье природних појава и, нарочито, ако су закони вероватноће исто тако добри као и каузални закони, зашто би онда социологија требало да тежи за неким посебним логичким принципима само због тога што, с обзиром на то како ствари данас стоје, нема много изгледа да ће социолошки закони икад моћи бити налик на ригорозне законе о планетарним кретањима?

(Il) A Grünbaum; Causality and the Science of Human Behavior, Readings in the Philosophy of Science, ed. by H. Feigl. and M. Broclbeck, New York, Appleton-Century-Crofts, Inc., 1953, p. 770.

(12) О односу између каузалних и статистичких закона, с нарочитим освртом на проблеме друштвених наука, расправља Н. Reichenbach; Probability Methods in Social Science, The Policy Sciences, ed. by D. Lerner and H. D. Lasswell, Standford, Standford University Press, 1951, pp. 121 —128. Види и R. В. Braithwalte; Scientific Explanation: A Study of the Function of Theory, Probability and Law In Scence, Cambridge, At the University Press, 1953, pp. 152—153; 196—201.

(13) Тако и J. M. Beshers; Models and Theory Construction, „American Sociological Review”, 22/1, February 1957, p. 33.