Анали Правног факултета у Београду

428

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

HI. Претходна аналаза показује, свакако, довољно јасно да je свако инсистирање на оштром одвајању социологије од природних наука неумесно и да се схватање о немогућности примене научних метода у проучавању друштвених појава оснива, уствари,. на низу нимало безначајних неспоразума. Ma колико да je подручје друштвених појава, доиста, умногом различите од подручја природних појава, ова разлика je, ипак, само релативна, jep je и човек, у крајњој линији, интегрални део природе. Порицагье постојагва ма каквих правилности у људском понашању (индивидуалном или друштвеном) води неизбежно песимистичком закључку да се не може научити ништа на основу искустава стечених у прошлости и да je будућност сасвим нејасна, проблематична и ћудљива. Да се, међутим, историја понавља и да се будућност донекле може предвидети, општа су места практичке животне мудрости. Кад у друштвеном животу не би било никаквих константних односа (у смислу: ако je то и то дато, последице ће вероватно бити такве и такве, било у свим случајевима без изузетка, било у једном одређеном проценту случајева), онда никакво научно објашњење друштвених појава и, у вези с тим, предвиђање истих стварно не би било могуће. Ако се пориче постојање услова који једино омогућују научну анализу друштвених односа, једино преостала алтернатива je, доиста, кидање сваке везе између природних и друштвених наука. Али алтернатива која je, као што je малочас утврђено, неприхватљива. Стварне узроке заосталости и неразвијености социологије у поређењу с природним наукама не треба, дакле, тражити у некој тобож погрешној оријентацији њене опште методолошке стратегије, већ на сасвим друтој страни. Узалудан je сваки покушај који иде за тим да обезбеди ма какву врсту методолошке аутономије друштвених наука, Jep сазнање друштвених појава не може се постићи никако друкчије него применом оних истих логичких принципа који важе за сазнање природних појава. Према томе, остаје да се размотри да ли има и, евентуално, какве су тешкоће које савремена социологија још увек није успела да преброди у тежњи да, с обзиром на специфичном друштвених појава које су предмет гьеног истраживања, нађе адекватно облике адаптације општих логичко-методолошких правила која подједнако важе за све теориске емпириске науке. И пошто je систематско удруживање теориске анализе и конкретног емпириског истраживачког рада један од основних постулата научног метода који je с толиким успехом употребљен у емпириским наукама које су достигле највиши ступањ развоја, питање односа између социолошке теорије и емпириског истраживања поставља ce такорећи само од себе: не само због тога што ближе упознавање снажно испољеног дејства центрифугалних сила у недавној историки социологије може да нам помогне да откријемо праве узроке заосталости о којој je реч, већ истб тако или, можда, пре свега због тога што само указивање на могућност задовољавајуће интеграције ових двеју компонената отвара нове перспективе даљем успешном развоју социологије као науке.