Анали Правног факултета у Београду

СОЦИОЛОШКА ТЕОРИЈА И ЕМПИРИСКО ИСТРАЖИВАНЬЕ

429

Когод je, макар и сасвим површно, упознат с развојем социологије за последњих пар деценија и има неки преглед садашњег стања на овом польу, сложиће се, свакако, одмах с дијагнозом коју je неколико истакнутих савремених социолога, забринутих за даљу судбину своје дисциплине, поставило: у новијој историји социологије, као и у текућим социолошким проучаваньима преовлађују два различита и умногом сасвим супротна правда, стила или радна модела истраживања (14). Према терминологии коју je увео Рајт Миле, ова два правца би се могла назвати „макроскопским“ и „молекуларним“. Први тип истраживања има сјајну предисторију у великим социјалнофилософским системима прошлог столећа, a међу његовим протагонистима има и данас неколико врло познатих и утицајних имена. Његово основно обележје je у томе што захвата у широко просторно-временско подручје друштвене стварности и што се служи појмовима који су на високом ступњу апстракције. У средишту интереса стоји овде или 1) проучавање односа између појединих издвојених делова друштвене структуре и њених других делова, или 2) анализа тоталитета друштвених структура, или 3) утврђивање тенденција у развоју једног или више комплексних друштава. Задатак истраживања састоји ce, дакле, у томе да створи једну што je могуће више обухватну социолошку теорију, то јест, да у најопштијим цртама назначи типове извесних друштвених чинилаца који стоје у међусобном односу, да систематски повеже различите институционалне сфере једног друштва (или већег броја друштава) и, евентуално, доведе их у везу с различитим типовима личности, као и да пружи извесна општа тумачења искуствених података пошто je процес њиховог прикупљања већ завршен. Молекуларни тип истраживања ограничава се, међутим, на уске просторно-временске оквире, a његов задатак се исцрпљује у тражењу статистичких података о односима између различитих конкретних друштвених појава или њихових апстрактно издвојених особина, без упуштања у објашњење ширих импликација и значења ових односа. Уместо тежње за уопштавањима великог стила, која je каракгеристична за први тип истраживања, овде се претежно остаје на нивоу обичне, мада врло прецизне дескрипције чињеница. Као што je већ по себи јасно, макроскопски и молекуларни тип истраживања претстављају две крајности које, свака на свој начин, угрожавају сам основ социологије као науке. Опште социолошке теорије које се јавлЈају као резултат макроскопског типа истраживања обично немају, найме, никакав ближи додир с емпириским материалом и врло су неподесне за примену на конкретно проблеме: оне пружају често врло дубока објашњења о целини појава на које се одно-

(14) Види, например, следеће радове G. Wright Mills: Two Styles of Research in Current Social Studies, Philosophy of Science, 20/4, October 1954, pp. 266 —275; T. Parsons; The Prospects of Sociological Theory, Essays in Sociological Theory, revised edition, Glencoe, 111. The Free Press, 1954, pp. 348 —369; R. K. Merton: Social Theory and Social Structure, revised and enlarged edition, Glencoe. 111. The Free Press, 1957, pp. 85—101. Нетто друкчија оцена садашњег стања у социологи]и дата je у занимњивом чланку J. A. Schellenberg-a : Divisions of General Sociology, „American Sociological Review”, 22/6, December 1957, pp. 660 —663.