Анали Правног факултета у Београду

СОЦИОЛОШКА ТЕОРИЈА И ЕМПИРИСКО ИСТРАЖИВАТЬЕ

431

тачније, једно откриће које ce састоји само у утврђивању извесних статистичких правилности на основу посматрања не објашњава, уствари, ништа, већ као такво претстављв, штавише, један теориски проблем. Да би уопше могла бити научно објашњена, свака емпириска правилност мора, найме, бити изведена из малог броја извесних апстрактних принципа који на систематики начин повезују узроке и услове појаве ове правилности. Али тиме се, дакако, не жели да каже да молекуларни тип истраживања (и уопште ма каква радикално емпириска оријентација која се не руководи дедуктивним методом) нема никакие вредности, односно да су резултати који су на тај начин добијени потпуно бесмислени. Јер без обзира на то што je, очигледно, неопходно да изоловани резултати појединачних емпириских истраживања буду најпре доведени у везу с неким теориским проблемой да би њихова релевантност за науку уопште могла да дође до изражаја, не треба миелита да je радни модел ове врсте, будући да има претежно дескриптиван карактер, лишен свих теориских елемената. Сваки процес прикупљања чшьеница и, према томе, сваки (чак и најпростији) дескриптиван став има ослонца у некој теориској формулацији: једна концептуална схема или, тачније, низ извесних мање или више повезаних дефиниција дескриптивних категорија које треба употребит да би се о друштвеним појавама уопште могло говорити, битна je претпоставка сваког емпириског истраживања. Ако je, дакле, добро припремл>ен, то јест, ако je концептуална схема помоћу које ce врши прикушьагье искуствених података релативно поуздана и адекватна, молекуларни тип истраживања може да обезбеди широку подлогу каснијим теориским уопштавањима. Али у свои актуалном облику, као посебан и, штавише, једино могућ модел социолошке анализе (како je доскора хваљен од стране свих оних који су се, незадовољни спекулативним и догматичким характером традиционалних социолошких теорија, одали конкретном истраживачком послу), овај тип истраживања има велике недостатке и, као такав, није ништа мање јалов него макроскопски (16). Слабост и научна незрел ост социологије објашњава се, дакле, у крајњој линији тиме што je њена новија историја, уствари, историка сукцесивног смењивања двеју опречних и, у извесном погледу, врло оштро наглашених тенденција. Додуше, постојање ове дисперзије на социолошком подручју не треба схватити тако као да на једној страни стоји бекство у царство чистих идеја, a хајка за бесмисленом статистиком на другој страни. Ниједна социолошка теорија, без обзира на степей апстракције који je својствен њеном катего-

(16) G. Wright Mills: loc. cit., p. 271. Ha неке тешкоће и ограничености овог типа истраживања скренуо je пажњу и Н. Blum er: Sociological Analysis and the „Variable”, „American Sociological Review”, 21/6, December 1956, pp. 683 —690, али се из његових наговештаја о потреби и могућности стварања једне друкчије схеме социолошке анализе (нарочито за она подручја друштвеног живота у којима се процес тумачеша јавља као посредник између независне и зависне промешьиве) не могу извести никакви одређени заклјУЧци о природи ове схеме. Знатно одређенији je програм који je изнео F. R. Westie: Toward Closer Relations Between Theory and Research, „American Sociological Review”, 22/2, April 1957, pp. 149 —154.