Анали Правног факултета у Београду

432

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ријалном апарату, није само произвол имагинарних асоцијација, као што, исто тако, нема ниједног емпириског истраживања које je вредно помена, a које није основано на извесним теориским претпоставкама. Некаква веза између рационалних и емпириских елемената заступлена je, бесумње, y свим социолошким проучавањима одреда, независно од њихових. непосредних когнитивних циљева, и упркос томе што je разлика између макроскопског и молекуларног типа тако оштра и тако очигледна. Да би ce избегао сваки могућ неспоразум није стога, можда, сувишно напоменути још једном да разлйка о којој je реч иде само за тим да утврди просту чињеницу да оно што ce данас најчешће подразумева под социолошком теоријом није подесно и, штавише, није ни формулисано с циљем. да буде стварно емпириски проверено, односно да емпириско истраживање као такво у најбољем случају обезбеђује само прецизну класификацију извесних оквиру једне концептуалне схеме, и ништа више. ' IV. Потреба за чвршћим повезивањем теориске анализе и конкретног емпириског истраживања друштвених појава једна je од најважнијих методолошких импликација претходне дијагнозе о стању на ооциолошком подручју. Али мада je y извесном смислу већ довољно јасно да даљи напредак социологије пре свега зависи од тога хоће ли крајности макроскопског и молекуларног типа истраживања битги превазиђене, међу савременим социолозима join увек не влада потпуна једнодушност о томе како ово удруживање уопште треба извршити. Задржимо се најпре за тренутак на решењу које je предложио Т. Парсонс са својим сарадницима. Као што je у својим програмским написима из 1945 и 1950 изричито истакао, Парсонс полази од уверенна да je најважнији показатељ стања зрелости једне науке стаае йене систематске теорије, то јест, карактер опште концептуалне схеме којом се нека научна дисциплина служи, врста и степей логичке интеграције различитих делова ове схеме, као и начин њене стварне употребе у емпириском истраживању (17). И пошто савремепа социолога не располаже једном таквом, систематском теоријом која би била довольно апстрактна да обухвати непрегледно мноштво постојећег емпириског знања о друштвеним појавама и која би, истовремено, била подесна да упозори на стварне проблеме према којима емпириско истраживање треба да се оријентише, стварање ове теорије je, по Парсонсову мишљењу, битан предуслов даљег успешног развоја социологије као науке. Први покушај у правцу формулисања систематске социолошке теорије претставља позната „општа теорија акције“, плод интензивне сарадње једне трупе истакнутих социолога, психолога и социјалних антрополога коју je Парсонс окупио око себе (18). Пажљиво

(17) Т. Parsons: The Present Position and Prospects of Systematic Theory in Sociology, Essays in Sociological Theory, revised edition, Glencoe. 111., The Free Press, 1954, p. 212. Види и R. Dahrendorf: Struktur und Funktion: Talcott Parsons und die Entwicklung der soziologischen Theorie. „Kölner Zeitschrift für Soziologie und Sozialpsychologie", VII/4, 1955, S. 492—519.

(18) T. Parsons and E. Shils (Eds): Toward a General Theory of Action. Cambridge, Mass., Harvard University Press, 1951. Уз излагање даље у тексту ВИДИ нарочито Стр. 4, 42—43, 51—53, 234—236, 479—480.