Анали Правног факултета у Београду

СОЦИОЛОШКА ТЕОРИЈА И ЕМПИРИС'КО ИСТРАЖИВАЊЕ

433

испитивање суптилне и тешко разумљиве структуре Парсонсове теорије ко ja je, упркос изричитом уверавању њених твораца у супротно, већ у више махова жигосана као покушај оживљавања спекулативних система Спенсерова типа открива, међутим, да ова теорија није, уствари, ништа друго него једна крајња апстрактна и врло широка концептуална смеха, то јест, један сложен систем синтактички сређених појмова: она не садржи, найме, никакве емпириске хипотезе о односима између појава које су независно дефинисане, већ само низ међусобно логички повезаних дефиниција извесних категорија опште природе помоћу којих се дескриптивна анализа и, нарочито, класификација људског понашања може извести, а резултати низа конкретних анализа ове врсте успешно кодификовати. Од каква je значаја или, тачније, има ли ма какве практичке вредности за будућност друштвених наука амбициозан и оптимистички подухват Парсонс-Шилсове трупе, није наш задатак да овде у појединостима оцењујемо. Ово у толико пре што сваки покушај у том правцу претпоставља изношење бар неке екстремно згуснуте верзије богатог садржаја њихове „ошпте теорије акције“ (а то ]е за наше потребе, очигледно, потпуно не важно). Али с обзиром на оно што je речено у самом почетку овог рада, није тешко закључити да решење које je предложио Парсонс са својим сарадницима не обезбеђује адекватну синтезу оних супротних типова истраживања и да, штавише, оквир ове оријентације није подесан да убрза прочее научног сазревања социологи) е. Ако се, найме, има на уму да науке које су достигла највиши ступањ развоја оперишу с дедуктивним типом теорије или, другим речима, да су теорије о биофизичким појавама нешто више него обичан скуп мање или више сређених појмова, будући да се њихова улога пре свега састоји у томе да објасне ове појаве указивањем на то како се оне могу дедуктивно извести из неких ошптијих принципа, онда се, свакако, с правом може рећи да програм о коме je реч ни je нимало примамљив, независно од тога што je он, иначе, тако очигледно преурањен и, у садашњим условима, недостижан. Јер „општа теорија акције 1 ' рачуна, уствари, с тим да je свако научно проучавање друштвених појава у првом реду дескриптивно проучавање и да социологи) a још задуто мора да остане на природно-историском ступњу истраживања, то јест, да се ограничи на прикупљање чињеница, њихову дескрипцију и класификацију. Додуше, Парсонс и ньегови сарадници нигде категорички не тврде да друштвене науке не би уопште требало да се интересују за формулисање хипотеза које се могу емпириски проверавати, »Али пошто су њихова изјашњења о овом, питању сасвим неодређена и нејасна, она се без резерве могу потпуно занемарити. Парсонсов програм удрживања теориске анализе и емпириског истраживања који се, у крајњој линији, своди ка захтев за стварањем једног заједничког језика друштвених наука који he олакшати споразумевање између истраживача с различитих подручја и допринети кумулативном развоју сазнања пати, уосталом, и од једног другог, не мање битног недостатка; услед отсуства пре-