Анали Правног факултета у Београду

437

СОЦИОЛОШКА ТЕОРИЈА И ЕМПИРИСКО ЙСТРАЖИВАКЬЕ

наслућених „емпириских односа“ између различитих променљивих које су апстраховане из конкретних друштвених појава издвоје неке мање трупе односа који важе у ужим и релативно самосталним. друштвеним подручјима, како би ce поједине трупе ових односа повезале у једну ширу дедуктивну целину и објасниле помоћу општијих апстрактно-аналитичких категорија или, што излази на исто, само ако даља емпириска истраживања буду више теориски усмерена и организована тако да служе као инструментална подлога за проверавање основаности унапред припремљених теориских решења, може се очекивати да he социолошка сазнања једном постати сасвим налик на сазнања о биофизйчким појавама. То што овај програм, очигледно, не може бити одмах успешно остварен јер читав низ сложених методолошких питања која ce постављају како у вези с избором постулата минијатурних теорија и операционалним дефинисањем њихових појмова, тако и у вези с применом статистичке технике приликом прикупљања и анализе релевантних искуствених података још увек није на задовољавајући начин решен ни je никакав аргумент против гьега. У нашем контексту није, додуше, потребно говорити о бројним логичким и техничким проблемима с којима je суочен програм социолошких теорија средњег обима, нити о специфичним тешкоћама које се јавјаљу y процесу емпириског проверавања ових теорија. Начелно узев, нема никаквих озбиљних разлога који би доводили у сумњу могућност употребе дедуктивног метода у социологи ји: кратко и упрошћено разматрање о односу између природних и друштвених наука које je изнето у другом делу овог рада показује, штавише, да се једна од битних претпоставки на којој се оснива употреба овог метода, тј. постојање правилности у друштвеном животу, уопште не може ставити под питање. Али, с друге стране, има довољно убедљивих разлога који наводе на закључак да би последице евентуалне успешне употребе хипотетичко-дедуктивног метода у социологами могле бити од далекосежног значаја (26). Поред већ наведених преимућстава методолошке оријентације на социолошке теорије средњег обима треба, међутим, потсетити и на то да крајњи циљ свих теориских напора на пољу проучавања друштвених појава, који се састоји y тежњи ка потпуној интеграцији свих појединачних социолошких сазнања y један јединствен систем, може бити постигнут само ако je претходно створен низ минијатурних теорија које се односе на ужа и ограничена подручја друштвеног понашања. Ако се, дакле, води рачуна не само о непосредним, већ и о даљим перспективама развоја социологије као науке, може се без уздржавања рећи да МертонЦетербергов програм систематског удруживања теориске анализе и емпириског истраживања или, тачније, дедуктивне логике и индукције обећава врло много и у овом другом правцу. Јер повезивање ми-

126) Слично и М. Argyle: Deductive Theories in Sociology, „The Soclologicat Heview” 111/2, December 1955, pp. 219-234. У једном свомкаснијем раду X. Л. Цетерберг je дао први пример минијатурне социолошке теорије која задовољава логичке захтеве његовог програма: Compliant Actions, „Acta Sociologica”, 11/4, 1957, pp. 179 —201.