Анали Правног факултета у Београду

ниЈатурних социолошких теорија у шире дедуктивне системе и стварање једне свеобухватне теорије о друштвеним појавама претставља крајњи (мада у садашњим условима врло далек) идеал њихове опште методолошке оријентације.

Др. Михаила Ђурић

ОДРИЦАЊЕ ОД НАСЉЕДСТВА У КОРИСТ ОДРЕЂЕНОГ НАСЉЕДНИКА

У насљедноправном систему, који важи на основу новог закона о наслеђивању, значајно мјесто заузима институт одрицања од наследства у корист одређеног наследника. Иако je у чл. 139, ст. 2, на доста јасан начин изражено начело да се одрицање у корист одређеног наследника „не сматра као одрицање од наследства, него као изјава о уступању свог наследног дијела“, ипак се код примјене овог института у пракси појавлују разнолика рјешења. Из начина како се понекад рјешавају конкретна питања, може се заклучити да у погледу значаја и садржаја оамог института нема уједначених гледања. Анализа заузетих ставова показује да се понекад долази и до резултата за које се не би могло узети да су у сугласности са карактером овог института како je он конципиран у одговарајућим одредбама закона о наслеђивању. Ради се углавном о различитом прилажењу и рјешавању двају основних питања: прво, о нравном својству и положају наследника-уступиоца с једне стране, и наследника-прикаоца с друге стране, а затим друто, б питаньу одговорности за дугове оставиочеве и. обавезе које произилазе из наслеђивања (ле'гати, налози и терети). Код рјешавања ових питала заузимају се супротна становишта, која се рефлектирају и на рјешавању осталих питала која су с овима у вези. Код неких судова запажа се тенденца да се рјешењем о наслеђивалу проглашују за наследнике само онё особе (сунаследници) којима je уступлен наследии дио, а не спомиње се наследник који je свој наследии дио уступио. Овиы. се наследницима (примаоцима уступленог дијела) увећава наследии дио (квота) за величину дијела у коме je извршено уступање, управо онако како би имало бити у случају прираштаја или увећања њиховог наследног дијела услијед стварног одрицања од наследства (у смислу чл. 156, ст. 1 и 2, те чл. 143 и 142). Понекад се у диспозитиву рјешења наводи да je до овог увећања дошло услијед уступала. У већини случајева о томе нема спомена ни у образ ложењу рјешеша о наслеђивању. (Тако се, например, у случају кад од три законска наследника један уступи сво; наследии дио другоме наследнику, за наследнике проглашавају jeдан наследник у 1/3, а други у 2/3, док се наследник-уступилац изоставла, као да никада није ни био наследник.) С друге стране, има такође рјешења о наслеђивању у којима ce за наследнике утврђују и проглашују сви наследници, укључујући

4за*

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА