Анали Правног факултета у Београду

ОДРИЦАЊЕ ОД НАСЛЕДСТВА

439

и насљедника који je свој наследии дио уступив другом одређеном насљеднику. Овоме наследнику утврђује се величина наследное дијела (квота) као да нема уступала. У неким случајевима у диспозитив рјешела о наслеђивалу уноси се констатација да je наследник уступио свој наследии дио одређеном наследнику и коме, те одређује и начин књижења у землишним књигама. Ова констатација о извршеном уступању уноси понекад међу одредбе, које се односе на споразум о диоби наследства (чл. 228, ст. 3). Има такођер и случајева, да се о уступалу не говори у диспозитиву него само у образложелу, тиме да je ствар међусобног споразума наследника како he реализирати споразум о уступалу приликом диобе наследства. Овако различито поступање резултат je начелно супротних ставова и гледала на права и одговорност наследника-уступиоца и наследника-примаоца. По једнима, којиусвајају прву солуцију, правка последица уступала била би да се одређени наследник, уступалем свог наследног дијела (једном или неколицини наследника), лцлиава свог наследноправног овлаштења и наследничког својства у потпуности. Он би се, услијед тога што je изоставлен из диспозитива рјешења о наслеђивању, уствари ослобађао и свих обавеза и права ко ja му као наследнику припадају. На легово мјесто и у сва шегова наследноправна овлаштела, у погледу уступленог дијела наследства, ступали би наследници-примаоци, у дијелу у коме им je наследии дио уступлен. Одатле би слиједила далла последица да наследник-уступйлац не би одговарао ни за дугове оставиочеве ни за легате и остале обавезе. Он не би имао ни право да наслиједи односно прими накнадно пронађену имовину (чл. 235, ст. 1). Просто зато, што није проглашен за наследника и унесен у диспозитив рјешења о наслеђивању. Према овоме излазило би да би се уступање наследног диједа односило и на накнадно пронађену имовину. Овакав садржај рјешења о наслеђивању у коме се као наследник третира само прималац уступленог дијела, имао би за последицу проширену одговорност тога наследника-примаоца за дугове оставиочеве и за оне обавезе ко je би теретиле наследника-уступиоца у размјеру дијела наследства који je уступио. Према таковом садржају диспозитива рјешења о наслеђивању, наследници којима je уступлен наследии дио одговарали би за дугове и обавезе у размјери увећаних наследничких квота. Оваквим рјешењем, односно последицама когје из њега произилазе, уствари би се изједначавао институт одрицања од наследства у корист одређеног наследника са правим одрицањем од наследства (чл. 136). То више не би било уступало наследног дијела него право одрицале од права на наследство (наследноправно овлаштеле) у корист одређеног наследника, што по нашем закону није допуштено. По концепцији закона о насљеђивању нико се не може одрећи свог права наследства у корист друге особе, па макар та особа била и сунаследник. Право наследства, као субјективно овлаштеле je непреносиво. Наследник се може