Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУСИЈА

463

стицања зараде шпекулисањем на конјунктурном паду или дизању цене неке робе. Из тога разлога забрањена je у нашем праву и тзв. верижна трговина куповина ради препродаје и без пријема робе (6).

Поставља се сада питање како je могуће да социјалистичка држава одумире а да се у праву те државе јача управо онај сектор који je нормативно јачи јавно, административно право. На ово питање одговорићемо следеће. Пре света нормативна снага прописа још ништа не казује о садржини друштвеног односа који тај пропис регулише. V либералној буржоаској држави јавно право je неразвијено док je грађанско право доминантна грана права. Ипак, класни карактер те државе je био веома јасно изражен. Управо грађанско право које je нормативно слабије (y њему постоји имовинска санкција поред личне санкције јавног права, оно je углавном диспозитивно) било je довољно да правно омогући економску експлоатацију пролетаријата. Например, у Co de civil-у била су довољна света три прописа да „регулишу“ уговор о најму радне снаге. Управо малобројност тих прописа je дозвољавала немилосрдну економску експлоатацију радничке класе. Административна интервенција државе у радне односе, а затим у заштиту здравл>а, у ширење просвете, итд. био je управо захтев радничке класе. Друго, иако се број прописа у нашој земљи (као и у свим савременим државама) повећава, класна оштрица тих прописа све се више отупљује у мери у којој се социјализам код нас успешније изграђује. Повећање броја прописа никако не значи да држава као претставник насиља не може истовремено да слаби. Што се у већој мери доношење и извршење тих прописа преноси на демократске самоуправне органе трудбеничких маса, то ти прописи у већој мери губе принудно-нормативни карактер и заиста се претварају у „техничка правила“, правила која регулишу друштвене односе али у којима елемент организовано принуде неће бити потребан. То ће бити она фаза у развоју друштва у којој ће „објективно биће“ друштва, а то значи рюбни односи и антагонистички приватни интереси који их условл>авају, бити савладано и потчињено субјективној друштвеној свести. Због тога само при површном погледу може изгледати парадоксалним да je инструмент савлађивања тог „објективног биha“, тих односа стихийности јавно, „политично“ право. Но у ме-

(6) Овај посао није само неморалан него и противзаконит. Он je ништаван у смислу чл. 65 уредбе о трговинској делатности и трговинским предузећима и радњама од 17 августа 1955. По тој уредби су такође ништави правый рослови који су супротни специјалној правно ј способности привредних предузећа. Ова уредба и неки други прописи предвиђају још забрањеност и неких других правних послова међу привредним предузећима, например, набављање робе преко тзв. накупаца, споразум о продајним ценама или поделу тржишта, итд. Спорно je, међутим, који од тих прописа предвиђају грађанскоправну ништавост a који административну казну поред истовремене грађанскоправпе ваљаности. Видети о томе и чланак проф. КонстантиноЁиЬа: Забрашени уговори о трговини, „Архив за правые и друштвене науке”,' бр. 2 —3 из 1957, стр. 339 и сл.