Анали Правног факултета у Београду

ФРАНЦУСКО-ЈТГОСЛОВЕНСКИ ПРАВНИЧКИ ДАНИ

53

дапак као јавне установе. А ипак, из разлога експедитивности, функ.дионисање ових давних установа не подлежи примени битних начала јавног права. Али, не у потпуности. Ради заштите општег интереса давно право задржава још увек своје место, и то je разлог због чега je минимум правила о доброј организацији морао бити пренет у долмен економских напора државе; или бар за извесна од њих. Код режима добара већ ћемо наићи на прве тешкоће. И као :Што смо напред наговестили, ове тешкоће проистичу утлавном стога што су та добра по природи и пореклу битно различита. Може ли 1-исти режим бити иримењен на добра намегьена експлоатацији јавне службе, на добра кода претстављају средства за производњу дедног давног предузећа, и најзад на добра коду су само додатак ових првих добара? У начелу на ова добра се не примењују правила кода важе за добра кода припададу данном домену. То би била, бар у најмању руку, последица кода се може извући из одлуке Државног савета од ;16 марта 1948. Тада де Државни савет одбио да укључи имовину националних предузећа у јавно добро, дер —• и то су речи одлуке воља законодавца била де да организује управљање давним предунећима сагласно методами и обичајима коде примењују индустриска •и трговинска предузећа јавног права. Али, кад се ствари тако поставе, налазимо се понова пред ношим питаньем. Ако добра давних предузећа не припадају јавном доиену, ко je власник и које су практичне последице које могу бити тгзвучене из ове својине. Са правног гледишта, једна je ствар ван спора. А то де да су добра својина националист предузећа и да према закону само оно има овлашћења да њима располаже. Али, то je решење само једног дела проблема. Појављује се join и друга тешкоћа: како сазнати од кога завися само друштво. У акционарским друштвима, власници ■капитала су они који су бар у начелу овлашћени да обезбеде управљање; али у националном друштву капитал je углавном састављен уделима државе. Држава обезбеђује почетну дотацију друштву, у случају потребе она осигурава авансе потребних средстава, аванси жоји су често коначно пренети и који се накнадно утврђују одредбама који их укључују у почетну дотацију установе. На крају, изгледа да се национално друштво своди на државу којој припада цео друштвени капитал и која je стварно једини акдионар. Знам да кад се дође дотле јавља се тежња да се учини разлика између државе и нације, И држећи се уставних одредаба које се ограничавају да прикључе својину националних предузећа заједници, логично je прихватит да je нација • неодређен и стога незгодан појам пренела непосредно јавним предузећима овлашћења одређена законом. Али, допуштам да ми последице ко je би из тога настале, найме самосталност националних друштава у односу на државне управне органе, изгледају засад туфа француском праву. У сваком случају, чини ми се да садашња правна еволуција наци-