Анали Правног факултета у Београду

54

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

оналних предузећа није усмерена у том смислу. Држава, од које у потпуности зависи организација и управљање друштвима, која утврђује инвестиционе планово, ј едина врши расподелу финансистах средстава, било да додељује неопходне капитале за добро функционисање предузећа, било да предузећу одобрава да се обрати приватном капиталу, у виду зајмова или емисија удела у производили —■ а узгред напомињем да није незанимљиво да се у француском законодавству јавним предузећима допушта обраћање на приватнй капитал. Према томе, није претерано сматрати да су национализована предузећа уствари само један одраз делатности државе. Али, joui једном напомињемо да тиме ни je решен правни проблем њихове имовине. Имовина јавних колектива може се подврћи различитим правним режимима. Јавно право и приватно право познају већ два таква режима: режим јавних добара који тој имовини обезбеђује неотуђивост и незаплењивост са заштитом управних судова; режим приватних добара који ту имовину подвргава свим правилима општег права са надлежношћу редовних судова. Није дакле исключено да ће једног дана правници одредити и трећи режим који би се односио на добра која припадају јавним предузећима; али овај режим још не постоји у нашем праву и мораћемо да се задовољимо са већ постојећим режимима да би нашли решење за проблеме који се данас оштро постављају, Државни савет, као што смо видели, показао je склоност за широку примену јавног права. Уистини изненађује да се и Касациони суд, бар у једном случају, мада треба признати веома посебном, изјаснио за решење које води примени јавног права. У својој пресуди од 9 јула 1951, која je јуче била наведена, Касациони суд je прихватио да су приходи Националног друштва предузећа за штампу јавни приходи и да према томе не могу бити заплењени. Ово решење je у извесном смислу оправдано jep су јавна предузећа заједничко добро свих Француза и њихово стављање под стечај, које je правно прилично тешко и замислити, довело би до нестанка јавних предузећа која су, међутим, законом установљена. Али није извесно да би ово решење, ко je je било можда оправдано услед посебне природе друштва о коме je решавано, требало да важи и за сва јавна предузећа. У сваком случају јасно je да до данас нй управни ни редовни судови нису у овој ствари рекли последгьу реч, и питање остаје отворено. Остављено je слободно поље проницљивости правника. Нека ми буде допуштено да изразим своје лично мишљење о овом сложеном питању. Државни савет je у скорашњим прилично категоричким одлукама утврдио да јавном добру припада имовина непосредно намешена јавној служби и то само та имовина. Да би припадала јавном