Анали Правног факултета у Београду

10

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

В. Злоупотреба права грађанске слободе. Грађанске сло&оде дате су подједнако свима грађанима: слобода кретања, слобода рада и трговања, слобода изражавања своје мисли, слобода коришћења судске запхтите, слобода удруживања . . . Закон обезбеђује максимално вршење ових правних овлашћења, уколико не долази y сукоб са туђом сло&одом. Кривица настаје кад ce те границе пређу. Треба само применити да брига за заштиту тих слобода може довести дотле да ce врло далеко помакну границе допуштеног, и да то прил-ично смета онима који трпе од те слободе, кад њено вршење не доводи y питање одговарајуће туђе право. Тако слобода кретања лица X може 'Непосредно да повреди исту такву слободу лица Y ; нема никаквог јаког разлога да ce нарочито штити прва на рачун друге. Насупрот томе, слобода коришћења судске заштите лица X не вређа исту слободу лица Y . његовог парничара. Зато нема никакве противречностн ако ce тој слободљ коришћења судске заштите да нарочито пространо поље. И тако и чини Касациони суд који, употребл>авајући разне називе да би означио кривицу која ce осуђује, „тешка кривица или зла намера“ (faute grave ou intention malicieuse), „злоба или груба грешка једнака долусу" (malice ou erreur grossière äquipollente au dol), настоји да приступ судовима не буде ометен страхом од трошкова који би упропастили странку чија тужба или правни лек буду одбачени (3 1), Наши закључци указаће на развој који je y току. Смисао му je јасан. У грубим цртама, њега обележава све већи значај злоупотребе права и y свакодневној пракси све извеснији успех тужби y којима ce захтева накнада штете од туженика који je ипак био остао y оквиру објекгиввих граница свога права. Посебно треба указати на: 1° изванредну реткост и скори нестанак тобожњих „апсолутних права' . 2° све већи број, y законодавству па чак и y судској пракси, субјективних права из групе приватне моћи чије je вршење дозвољено само ако je руковођено оправданом побудом. A ако бнсмо још продублзивали, да бисмо открили видике заклоњене овим запажањима која спадају y строгу правну технику, учиннћемо трн примедбе: Прва ce тиче сснкиије злоупотребе права. Дуго времена сматрало ce да je једино могуће осудити на накнаду штете носиоца права који je ово злоупотребио. Ta санкција више не изгледа довољна. И тако, неправилко смењивање једног рачунског комесара не повлачи више за собом само осуду на нахнаду штете, већ судови враћају на положај комесаре који су уклоњени одлуком која je противна друштвеним интересима (32). Исто та-

(31) Има безброј одлука. Много ce расправљало о значају извесних формула и писци ce не слажу о њиховом смислу, нити о питању да ли разна одељења Касационог суда заузимају исти став (В. о ово.ме H. et L Mazeaud et A. Tune; Traité de la responsabilité civile, 5û éd., tome I, 1957, No 591 и H. Rodière: La responsabilité civile, 1952, No 1437, in fine и примедбу). Али ове појединости овде немају интереса. (32) Paris, 26 juin 1943, D. 1945, 151, note G. Ripert; J. C. P. 1943. 11. 2407. враћа ce неправедно смељени рачунски комесар, поред тога што има права на накнаду штете.