Анали Правног факултета у Београду

ЗЛОУПОТРЕБА ПРАВА

7

Али тај одговор je више политички него правнп. Крнвнца ce одређује пре cßeia према дужностима које падају на учиниоца и поставља ce питање да ли закон одобрава да учинилац, при вршењу субјективних права, нема више ниједну од оних дужносги које оптерећују људе и које им, уопште речено, забрањују да поступају са злом намером, немарно или неспретно. Треба одредити y којој мери сваки поједини тип субјективног права овлашћује на поступке који ианосе штету. 3. Одговор није јединствен. У нашем француском позитивном праву могу ce уочитп бар три правила. Свако je јасно постављено, али су им области примене понекад неодређене. На ово ћемо ce вратити y нашим завршним примедбама. Прво правило. Извесна права су апсолутна, одн. права без ограничене финалности („non causés"), говорио je Жосеран. Тако je било право чињења поклона или завештања y границама расположивог дела(l2) или право пскључења из наслеђа могућних наследника који немају права на нужни део; право стнцања половине једног преградног зида (13); право да ce одбије приступ y друштво новом акционару коме неки од старих хоће да прода акције, ако правила изрично дозвољавају управном одбору да пријем одбије не дајући разлоге(l4). Али та прва категорија права, најборбенијих од свих, постепено ce сужава. Нека права, која су још_ јуче оматрана апсолутним, немају више тако чврсте оквире; то вкше нису тврђаве где je забрањено питати ~зашто“ и „како“. Тако je, например, са правом одговора које чл, 13 закона о штампи од 28 јула 1881 признаје ономе чије je име поменуто y неком листу (15). Друго правило. У огромној већини, субјективна права дају њиховим носиоцима себичну моћ; њихов« носиоци слободно суде je ли им њихово вршење корисне и погодно. Међутим, ако им je намера зла они су одговорни(l6). Судови уосталом не захтевају да je учинилац био потстакиут искључиво намгром да науди. Изрицане су осуде и y случајевима где су побуде сложене(l7), зла намера и користољубље или намера да другом науди и верски обзири (18), ако изгледа да je намера да ce другом науди била одлучујућа. To друго правило претставља таксфе једно од општих правних правила: да ce другом науди, искључива илји помешана са другим по-

(12) Grenoble, 19 mars 1947, D. 1947, 420. (13) Civ. 3 juin 1850, D. 1840, I. 185. (14) Trib. Com, Seine, 28 juin 1950, Gaz. Pal. 1950. 11. 218. (15) Trib. civ. Seine, 7 juin 1950, motifs, D. 1950, 679. B. већ резерве ko je je изразио Grim. 28 avril 1932, D. P. 1932. I. 68, note M. Nast. B. насупрот томе старо гледиште да je то право одговора апсолутно: Crim. 21 mai 1924, D. P. 1924, I. 97. (16) Изванредно обилна судска пракса и једнодушност писаца. Треба нарочито поменути одлуке доношене поводом уметничких критика. Мада je критичарева слобода изражавања и оцењивања по суштини својој потпуна, није му допуштено да то право употреби искључиво да би другом наудио: Aix, 23 juillet 1947, Ј. С. P. 1948. 11. 4031; Paris, 6 janvier 1953, D. 1953, 199. B. други пример y вези ca нападом на једног чувеног пианисту (Корто): Civ. cass. 26 novembre 1953, motifs, J. C. P. 1953, 11. 7897; D. 1Ö56. 154, note Froedel. (17) B. одлуку Касационог суда y чувеној афери дирижабла ClémentBayard: Heq. 10 juin 1902, S. 1903. I. II; D. 1902. I. 454. B. такође Req. 3 août. 1945, D. 1947. I. 79; S. 1920. I. 300. (18) Lyon. 10 juillet 1896. D. 1896. 2. 496.