Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА ПРАКСА

379

Зато y оваквом спору аије потребно утврђивати вредност предмета спора, нити одлучивати да ли je одређенн износ новца умерен и правилно одмерен, •однооно да лн одговара вредности шорне ствари y новцу. Суд може једино, ако je вредност дотичног спора очигледно ‘превисока или преннска, услед чега долази y питање надлежност суда или састав суда, најдоцније на припремном рочишту или ако исто тшје одржано, на главној расправи, пре почетка расправе о главној ствари, да брзо и "на погодан начин провери тачност означене вредности, a све ово ради правилног утврђивања надлежности (чл. 39, ст. 3). Тада ce надлежност суда, ако je основано проверавање, утврђује према вредности ствари односно према вредности предмета опора a не према „одређеном новчааом кзносу" (чл. 25, ст. 1, чл. 27 и 28, ст. 1, y вези чл. 39). У том смислу није било жалбе нн ревизије тужилачке стране, те о томе виши суд није ни одлучивао (чл. 333, ст. 2, y вези чл. 343, ст. 1 и чл. 371). Иначе, такви наводи представљали би разлог за преиначење пресуде, уколико ce односи на одређени новчани изно-с, односно и за ужидање пресуде, ако износ није одређен y омислу чл. 316 (чл. 360, ст. 1, тач. 2 и 4, и чл. 379 односно чл. 343, ст. 1, чл. 353 и >357, чл. 370, тач. 1, чл. 375 и 376), Савезни врховни суд «дбио je ревизију туженог због нетачно утврђене алтернативне обавезе. Тужени би имао уопеха изузетно y једном случају (ако вештачење није вршено или није правилн-о извршено) и то, ако би y пресуду као „одређени новчани износ" био унесен већи износ иовца него што га je тужилачка страна y тужби или y току спора до закључења главне расправе означила y смислу чл. 316. Изјава о новчаном износу, сходно чл. 178 и 181 y вези чл. 316, обавезује тужиоца од дана када je туженик за њу сазнао. Због тога тужилац не би могао једнострано, без пристанка туженика да преиаачује или повлачи ову изјаву. Друкчије поступање противило би ce поред остал-ог и правној природи прописа чл. 316 (овлашћење туженика да бира чинидбу за извршење) и чињеници, да одређивање новчаног износа сутптински представља део тужбе (без обзира на то када ce изјава о томе даје) и да при изрицању ггресуде дели судбину утужене, спорне обавезе. Пре ступања на снагу закона о парниччом поступку ггостојало je правно правило процесног права по садржинн истоветно са одредбом чл. 316 закона. Ово ce пак правно правило «ије скоро никако примењивало. Међутим и сада постоји тенденција да ce одговарајући позитивни прошгс игнорише односно да ce погрепшо примењује. И тако ce y ствари од једног спора без потребе стварају два спора. Такво поступање отежава ефикасно и брзр окончање спора, a није ни y духу начела законитости нити начела правде и правичности. На пример, y парницама ради повраћаја или предаје ствари y својину и државину, утврђује ce не само да je одреl)ена покретна ствар власн-иштво тужиоца и да ce без основа налази код туженика или да je туженнк по неко.м правном оснооу (уговору о остави, послузи, итд.) дужан да дотичну ствар преда тужиоцу, већ ce путем вештака утврђује н вредност утужене ствари, као да je y литању накнада, односно као да та ствар y тренутку покретања парнице не постоји (чл. 182 y вези чл. 183). Таквом праксом ту-