Анали Правног факултета у Београду

380

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

женик ce ста.вља y бољи положај од тужиоца, који губи бенефицију да утврђује висину поменутог новчаног износа однооно да утврђује вредност предмета спора. Услед тога ce туженик, ако спориу ствар прода >по цени већој од утврђеног новчаног износа може без основа неправедно обогатити (за разлику која оредставља сиварно обогаћење) нли може евентуално без икакве своје заслуге да дође до потребне ствари, док тужилау по правилу не би л:огао то да постигне. Тако туженик y назеденом спору, изјављује правне лекове y крајњој лшшји због погрепшо утврђене вредности ствари и одлаже изаршење пресуде, иако je био y могућности да дотичне ствари као заменл>иве, уколико их je без основа присвојио (утрошио «ли отуђио) прибави и изврши своју главну, утужену обавезу. (Ствари које су одређене по роду генусу, могу ce, према правним правилима грађанског права увек предати y држазину односно вратити. y натури.) Он, дакле, иде за тим, да снизи новчани износ (који би платио уместо спорних пољопривредних производа) и тиме фактички оштети тужиљу. Законодавац je, међутим, супротно наведеном, желео да прописом чл. 316 заштити тужлоца од самовоље тужеиика. За тужиоца je y већини случајева важно да дсфе до државине и власништва својих ствари a не до њихове протнввредности. Утужене ствари, као што су: половно одело, алат, уметничке слике, собни намештај, често представљају за њега већу вредност од прометне, јер постоји могућност да за ту вредност не може да набави одговарајуће ствари које су му потребне или неопходне. Ради овога je тужилац и овлашћен да овојом изјавом, по свом иахођењу, одређује новчани износ који жели да прими уместо неновчаног имовиноког захтева (чл, 316 y вези чл. 39, ст. 1, и чл. 174, ст. 2). Овако одређени иовчани износ обично je већи од прометне вредности предметне ствари. На тај начин тужилац (који ce није ограничио искључиво на тражење ствари) посредно приморава туженика да му преда спорну ствар или да му платн односни износ новца, за који може да прибави ствар веће вредиости од вредности утужене стварн. Туженик, према овоме, нема права да приговара висини наведеног износа, нити има разлога да то чини, јер, као што je речено, од његовог нахођења и вол>е зависи како ће да поступи, односно коју iie чинидбу да изврши. Из изложеног пронзилази да тужилац може да тражи само извршење неновчане обавезе a туженик има право избора право да изврши ту обавезу или да плати предметни новчани износ. Он то право користи обично приликом извршења и може ce исплатом поменутог новчаног износа ослободити предаје сгвари, мада je дотична ствар пронађена y његовом притежању. Ако ce деси да туженик y току спора или (Касније по правоснажности пресуде, намерно сакрије, уништи, учини неупотребљивом или отуђи односну ствар или ако та ствар пропадне његовом кривицом тако да y трекутку спровођења извршења није y могућности да изврши своју обавезу (да преда ствар тужиоцу), онда je дужан да плати одређени новчани нзнос с обзиром да je оваквим својим поступком пре извршења искористио своје право избора (чл. 316 y «ези чл. 182 и 183). Исто то важи и за случајеве намерног оштећења или делимичне пропастн утужене стварп кривицом туженика, јер